Кука се кад је понедељак, кад је киша, кад је сунце, вруће, хладно, млако, кад има посла кад нема посла, кука се што је овде све горе него игде другде, а кад је негде другде горе онда се кука како је у целом свету постало као код нас. Кука се зато што се превише кука и што се премало кука. Схватили сте – кука се.
А зашто се кука? Па зато што се очекује да нам све буде потаман. Да нам тата, мама, друштво, држава, послодавац, судбина, Бог и ко зна ко и шта све уреди тако да живимо без икаквих проблема, онако како смо заслужили. А зашто смо заслужили? Немамо појма, али мора да некако јесмо, већ самим што смо то ми. Све величина до величине и нежна биљчица до нежне биљчице.
Зар нам тата и мама нису рекли да смо најбољи на свету? Зар нам преко екрана не поручују да је неопходно да стално будемо срећни? А шта ако нисмо? Па, за то мора да је неко крив, јер то да будемо срећни је ваљда некакво природно и нормално стање.
Али не знам откуда свима то, на каквој вери и на ком систему идеја толико људи темеље своја уверења? Ко нам је обећао да ће нам живот бити лак? Па умрећемо, разболећемо се, сахрањивати најближе, мењати туђе пелене и други ће мењати пелене нама, болеће нас и туговаћемо, много тога од планираног и замишљеног нећемо остварити. Живот је кратак, ми смо ограничени, и други су само људи и нису ту да испуњавају само наше жеље и потребе, јер – гле чуда – и они имају своје.
У реду је поклекнути, у реду је бити тужан, нормално је патити када вам се догоди нешто лоше, а догодиће се, овако или онако, пре или касније. Ко нам је обећао да неће? Нико. Не, није нико. Христос је умро у најстрашнијим мукама, побогу, није нас спасавао летујући на Хавајима. Што не значи да је лоше летовати на Хавајима – ево и ја бих волео – али није живот летовање на Хавајима, или не бар само то.
Дакле, живот је падање и устајање, нон-стоп, без престанка, и окончава се смрћу, и то је неизбежно, једноставно је тако. То ништа неће променити. Кукњава најмање. Јер она је одбацивање сопствене одговорности, самоотупљивање, залудно трошење времена и енергије, и пажње које пружамо другима и оном бољем делу себе, које хоће да расте и развија се, да се спасава уосталом, да од пролазног и трулог ступи у нешто трајно и смислено. У оно што боји потенцијалну трајност и смисленост сваког нашег поступка. Дакле, вера у нешто, тежња ка нечему, а не само обитавање сите и напојене животиње, удобно смештене у топле јасле. На икони Божића не прослављамо на њој насликану домаћу марву, него оног који није имао починка на овом свету док не учини оно због чега је дошао, а то није било излежавање на канабету. Нити због тога да бисмо се ми после излежавали на канабету. Ако сте тако схватили Христову мисију и месијанство, морам да вам кажем да сте се грдно преварили.
Па шта онда радити? Па то – радити. Не у смислу механичког, бесмисленог, исцрпљујућег рада, нити оног усмереног само на стицање, мада се често ради и оно што се не воли и колико се не воли, мада се мора од нечега живети – него од стваралачког рада, стваралачког деловања, којим и сами себе изграђујемо, изграђујемо и друге, као поједнице и као заједницу. А да бисмо тако радили, морамо у нешто веровати, у неки смисао тог нашег труда. И то не само смисао усмерен ка стварању материјалних добара и зарад памћења потомака, јер и једно и друго је крхко и неизвесно, него нечег што не пролази, што има потенцијал живота.
А шта остаје? Остају дела љубави, тако нам је речено и посведочено. Шта то значи, јер стално постоји та недоумица да ли спасавају дела и спасава вера? Али то је све заправо много једноставније. Да бисмо деловали у љубави, стваралачки деловали, потребна нам је нека вера, неко смислено и смислотворно усмерење. Да би вера била вера она не може бити само могућност или апстракција, већ се њом мора живети, дакле и деловати.
Укратко, речено нам је да волимо Бога и једни друге. То је некаква делатност, зар не? Јер волети друге није апстракција, није празна реч, мисао, сентимент, него нешто што је делатно или га нема, што се кроз дело пројављује и показује. Не можете понижавати човека или бити равнодушни тврдећи да га волите. Можете ту љубав различито испољавати, не мора све то увек бити наглашено и зашећерено по вољи данашњих нежних душица али ако љубави има она ће се испољити, кад треба и на начин који треба, који другоме реално помаже, значи му, подиже га, охрабрује, теши, усмерава.
Дакле, дела љубави, то је оно што се од нас очекује и што можемо, а остало је на ономе који нас је довео у овај свет, такав какав је створен и какав је после стварања постао. И са којим сад треба нешто, и са собом у том свету, какав год да је, са све смрћу, болестима, грубостима.
А чамотиња, очај, огорчење, мрзовоља, само увећавају потенцијал смрти, дакле палости тог света. А дела љубави увећавају потенцијал живота, нудећи предукус света будућег, у ком ће, верујемо, смрт бити побеђена. Свако дело љубави има потенцијал да макар и у најмањем пројављује један свет без смрти, самим тим без греха, болести, суровости. Свет за какав смо створени, јер нисмо створени за смрт. Не, нисмо. Али она постоји и не можемо је негирати. Можемо је победити, али тек пошто прођемо кроз њене двери, не можемо без тога, јер побећи нећемо и зато не треба да се самообмањујемо, уљуљкујемо, отупљујемо.
А то, ту победу, свакако нећемо постићи кукњавом, јер она је од сујете. А деловати у љубави је могуће само у мери у којој се чистимо од сујете, самољубља, гордости, зависти и свега осталог што уноси злу вољу у нас и међу нас. То никад нећемо постићи у потпуности, али нико нам не брани да се трудимо. Јер забушавање, порицање и избегавање наше одговорности да се макар трудимо никога неће преварити. Ни друге људе, ни Бога, а – што је најгоре – ни нас саме. А зашто живети у лажи, кад већ може другачије, зашто стално умирати кад се може живети? Кад је већ међу нама онај који је пут, истина и живот, који нам је показао како да живимо и како да живи свет, у векове векова.
Зато – велики је задатак пред нама, и не часимо часа.
Владимир Коларић за Компас инфо
