U većini duhovnih tradicija, uključujući i hrišćansku, smatra se kako je za istinski duhovni opit nužno prevladavanje upućenosti na objektni svet, odnosno odvajanje od materijalno-ekonomske logike i prakse koje dominiraju ovim svetom i životom.
Ipak, sa stanovišta naše duhovne tradicije važno je napomenuti kako mi ne odbacujemo svet kao takav i nismo obavezni na fizičko i praktično odvajanje od njega, poput prostornog udaljavanja i izolacije ili neprihvatanja ovih ili onih društvenih normi, odnosno tehnoloških otkrića. Ukratko, ne moramo da živimo u pešteri ili odbijamo da koristimo automobile ili kompjutere kako bismo postigli duhovne ciljeve. Post, na primer, za nas ne znači odbacivanje tvarnog kao takvog, nego umerenost i što je najvažnije pravilnu upotrebu od prirode datog i kulturom prenetog, odnosno pravilnu usmerenost u njihovom korišćenju. Ideal je naša maksimalna sloboda u rukovanju stvarima ovog sveta, i odsustvo zavisnosti od njih, ali i ona može biti samo delimična, s obzirom na prirodne, pa i kulturno-društvene okolnosti.
Dakle, dok smo u svetu ne možemo biti sasvim nezavisni od njega i grčevita želja za potpunim bekstvom, očišćenjem i slično može biti štetna i destruktivna, posebno ako je rezultat samovolje ili lošeg vođenja, tačnije podložnosti tuđoj samovolji, plaštom kakvog god autoriteta ona bila potvrđivana.
Ono to je važno jeste da u stvarima duha ne treba da primenjujemo objektnu, odnosno materijalno-ekonomsku logiku, da ne preslikavano ovosvestke odnose na duhovnu ravan. Ako to ne uspemo, dolazimo u opasnost da stupimo na prostor magijskog ili ideološkog, odnosno da budemo manipulisani od strane veoma ovosvetskih sila ili da sami u njihovo ime ili ime sopstvenih strasti manipulišemo drugima.
Duhovni i mistični opit za nas je iskustvo Carstva Nebeskog, kao prostora ljubavi, koji nas uči kako treba da postupamo prema drugim ljudima, kako oni nisu objekti među objektima, ali ni neke amorfne sablasti ili marionete u našim ili bilo čijim rukama. Oni koji imaju istinski duhovni opit ne preslikavaju ovosvetske odnose na duhovnu ravan, nego duhovnim prožimajući odnose u ovom svetu, ukazujući na Carstvo Božije i pokazujući ga i oprisutnjujući koliko je to u našoj palosti moguće.
Najzad, istinski duhovni opit zapravo nikad oštro ne razdvaja duhovno i materijalno, sakralno i profano, jer sve je to Božija tvorevina i prostor Božije volje i njegovog dejstva. Razdaljina između Tvorca i tvorevine je, s jedne strane, bezgranična, ali zahvaljujući obrazu Božijem u nama i makar i prigušenoj svetlosti Božijeg stvaranja u svemu oko nas, a pre svega zahvaljujući ovaploćenom i vaskrslom Bogočoveku, ona je istovremeno gotovo nepostojeća. Jer Bog nam kad nas je stvarao nije crtao mape, sa strogo fiksiranim granicama našeg delovanja, nego nas je pozvao. Put ka njemu zato nije lavirint, već poj pastpra koji ne želi da i jedno njegovo blago zaluta.
