Na samom početku Drugog svetskog rata kada je Nemačka bez objave rata napala Kraljevinu Jugoslaviju, a u stvari samo Srbe, Smilja je, kao mlada devojka kao dobrovoljac stupila u armiju i kao bolničarka učestvovala u Aprilskom ratu, na jugu države, u armiji kojom je komandovao general Nedić.
Nasuprot slici koju je stvarala posleratna titoistička propaganda ta armija se borila vrlo uspešno, ali su posle kapitulacije zvanične jugoslovenske vlasti njeni borci dopali nemačkog ropstva i zatočeni u nemačke koncentracione logore.
Smilju Avramov nije zadesila ta sudbina jer su je Nemci, kao studentkinju Bečkog univerziteta, pustili na slobodu.
Smilja među partizanima i prvi utisci o Titu
Na slobodi, Smilja se priključila partizanskom pokretu, kojim je komandovao Tito. Ali je ona bila ličnost koja je imala hrabrosti da zna, i posle rata brzo je shvatila da su srpski partizani, kako je sama govorila, upali u klopku jednog, slobodno mogu da se izrazim, belosvetskog hohštaplera Broza zanoseći se utopijskim komunističkim idejama. Za Srbe je to imalo tragične posledice.
Susreti sa Titom i slika komunističke elite
Smilja je imala prilike da gleda Tita i izbliza na zvaničnim prijemima na koje je posle rata išla u pratnji svoga muža, koji je tada bio ministar u vladi Jugoslavije. Pričala mi je da joj je tamo Tito, sa svom onom njegovom sklonošću za kinđurenje i raskoš, više ličio na klovna nego na «najboljeg sina naših naroda i narodnosti» i legendarnog vođu proletarijata.
Da bi se na tim prijemima ukrasile žene komunističkih rukovodilaca imale su pravo da na revers uzimaju iz muzeja nakit. «Moj muž je u tom društvu uvek bio nekako s kraja. … Jednom sa sred sale ide prema nama žena jednog krupnog rukovodioca sa ispruženom rukom i pokazujući broš na mojoj bluzi i, ne zdraveći se, govori: „Reci odakle si ga uzela, na sledećem prijemu je moj!“ Ja joj odgovorim – „To je broš moje babe, a stavila sam ga kao znak moga buržoaskog porekla.“
Istraživanja i zaključci o Titu i Vatikanu
Kasnije Smilja je, kao zreo naučni radnik, strogim naučnim metodama ustanovila da su njeni prvi utisci o Titu bili tačni. Njena istraživanja su pokazala da se Tito uz podršku Engleza 8. septembra 1944. susreo sa rimskim papom i da je tokom rata održavao veze s katoličkim klerom i ustaškim poglavnikom Antom Pavelićem.
Upravo zbog toga je stravični logor smrti Jasenovac tokom čitavog rata „radio“ spokojno i u punom zamahu, bez ikakvog partizanskog ometanja.
Antireligijska politika komunizma i uloga Vatikana
Ali za komuniste to nije bilo ništa novo. U odnosu na religiju Lenjinov period ostaće zabeležen po tome što su pobijene hiljade pravoslavnih sveštenika i monaha, mnoštvo crkava i manastira uništeno i pozatvarano, a istovremeno date su posebne beneficije Rimokatoličkoj crkvi. Te beneficije su na inicijativu Staljina ukinute 1929, ali ni tada Vatikan nije digao ruke od SSSR-a.
Institut „Russicum“ i geopolitičke posledice
Iste godine u Rimu je osnovan institut „Russicum“ sa zadatkom da obrazuje sveštenike za „specifične“ misije u SSSR-u i da ih tamo uputi kad za to dođe vreme. To vreme je došlo dolaskom na vlast Gorbačova i misionari iz „Russicuma“ jurnuli su u energičnu akciju.
Sam Gorbačov je izjavio: „Sve što se dogodilo u Istočnoj Evropi poslednjih godina, ne bi bilo moguće bez učešća pape Jovana Pavla II.“ (3. marta 1992).
Smiljina analiza antipravoslavnih procesa
Na te reči Gorbačeva Smilja je obraćala posebnu pažnju. Ona je sa velikom tugom gledala, kako ni ruska elita ne shvata da je taj proces antiruski i da podcenjuje opasnosti koje on nosi.
Na primeru Srba ona je pokazala i dokumentovala antipravoslavnu suštinu delovanja Vatikana. Tako se, na primer, za vreme Drugog svetskog rata, Vatikan svojski trudio da spase ustaše koji su kao fašisti zarobljeni pod Staljingradom.
Trud je urodio plodom i te ustaše su se od fašista „preobrazile“ u Titove partizane i posle u Srbiji doprinele uspostavljanju njegove diktature.
A srpske četnike, koji su uvek bili antifašisti, ali su i poštovali srpske vrednosti i srpsku istoriju, Crvena armija razoružavala i predavala ih Titovim partizanima, koji su ih bezdušno ubijali.
Papa Jovan Pavle II i koncept „humanitarne intervencije“
Devedesetih godina prošlog veka papa Jovan Pavle II uveo je pojam «humanitarne intervencije», koji je samo obnovljena varijanta stare jezuitske postavke o «kažnjavanju u ime milosrđa».
Povodom „srpske agresije“ u Bosni papa je izjavio: „Ukoliko vidim da je moj sused progonjen, ja moram da ga branim. To je akt milosrđa. Međunarodna zajednica ima ista prava i obaveze prema bilo kojoj naciji koja je napadnuta – i u krajnjoj liniji ima pravo da brani nedužni narod snagom oružja.“
Ćutanje Vatikana o stradanju Srba
U vreme hrvatske agresije na zapadnu Slavoniju, 2. maja 1995, u kojoj je ubijeno više od 2000 civila i izvršeno kompletno etničko čišćenje ove teritorije nastanjene Srbima, papa nije našao ni jedne jedine reči saučešća za stradanje srpskog naroda.
Umesto toga, u apostolskom pismu „Orientale lumen“ (Svetlost Istoka) pozvao je katolike i pravoslavce da ubrzaju proces sjedinjavanja i skinu sa sebe greh «tisućljetne šizme».
Kritika savremene vlasti i društva
Naš sadašnji trenutak i neposrednu prošlost opisala je jasno i tačno: „Narod je frustriran i nema odgovora zašto je ponašanje vlasti toliko snishodljivo u odnosu na sve ultimatume. … Slovenci su streljali jadne srpske mladiće metkom u čelo na granici i nikada za to ih Srbija nije pozvala na odgovornost. … Neorganizovani intelektualci su se povukli u mišje rupe.“
Smiljin pogled na „etnoraspad“ i sudbinu srpske dijaspore
Smilja je uvek imala istančan osećaj za suštinu društvenih pojava. Kada je Tito otvorio granice, i reke ljudi potekle iz Jugoslavije na Zapad, ona je taj proces nazivala novim etnoraspadom jer je preko milion Srba otišlo u inostranstvo.
Da bi objasnila šta ih tamo čeka, pozvala se na pismo Nikole Tesle svojoj majci od 18. novembra 1891: „Majko … voleo bih da sam kraj tebe, sad, i da ti prinesem vode . …Sve ove godine moje službe čovečanstvu nisu mi donele ništa do uvreda i poniženja.“
Smilja je uvek bila ubeđeni antifašista i, govoreći u Haškom tribunalu, izjavila da je ovo što se sada dešava u vidu globalizacije mnogo gore i daleko prevazilazi stari fašizam.
Poslednje godine i oproštaj
Kad smo joj čestitali stoti rođendan kazala je mom ruskom prijatelju:“ Nama Srbima ne treba ni jedan litar ruske nafte niti gasa. Ali nam treba moćna ruska država, snažna i spolja i iznutra, i to bi za nas bila velika sreća i radost.“
Prof. Smilja Avramov preminula je 2. oktobra 2018. godine u 101. godini života, a sahranjena je 6. oktobra 2018. na beogradskom Novom groblju.
Zaveštanje i pouka
Posle opela pročitana je poruka Njegove Svetosti Patrijarha srpskog. U kratkom i toplom govoru od majke se oprostila i najstarija kćerka istakavši da ih je mama, i to ne samo njih dve kćerke, nego i unuke i praunuke, učila da stiču znanje, jer je to jedina vrednost koju im niko ne može oteti.
A svi mi, njeni poštovaoci, morali bismo da usvojimo bar trunku Smiljinog znanja, kako bismo manje lutali.
Smiljine misli o Srbiji i putu ka budućnosti
„Ideja jugoslovenstva definitivno je sahranjena. … Srbija mora postaviti svoje karte na sto pobedničkih sila u Prvom i Drugom svetskom ratu, kojima istorijski pripada. … Da bi izbegla zamke na svom daljem putu, potrebno je da pronađe odgovor na dva fundamentalna pitanja:
Posle tragičnog iskustva sa idejom jugoslovenstva, koje su pretpostavke društvene kohezije? Posle skupo plaćenih revolucionarnih, utopijskih snova i obmana, koje su pretpostavke društvenog progresa?
Osuda „virusa brozovštine“ i istorijska opomena
I dalje, a s tim u vezi, moramo se osloboditi „virusa brozovštine“ i shvatiti kako i zbog čega je u najtežem trenutku istorije 1941. spasavanje otadžbine povereno čoveku bez otadžbine, Josipu Brozu, lutalici koji će preći put od austrougarskog podoficira 1914. … do zemlje koju nije poznavao, niti je za nju bio vezan psihološki i emotivno. Ta zemlja stavljena je velikodušno u njegove prljave ruke.
Dragomir Davidović, Vidovdan
