Kratki album (ER) „Zbog tog osećaja“ (Bassivity, 2026) grupe „Keni nije mrtav“ njihov je najzreliji rad do sada. Kao da su se vratili korenima u direktnom i neposrednom gitarskom pankoidnom roku, sa spojem snažnog, gotovo vrištećeg vokala i poetski i emotivno senzibilnih stihova. Njihovo lutanje koje ih je vodilo prožimanju sa drugim žanrovima, uključujući rep i različite forme popa, praćeno glamuroznijom estetikom nastupa i vizuala, očito im je donelo dosta iskustva i zanatski ih izbrusilo, ali ovaj album sa šest pesama kao da je odrešit i beskompromisan, gotovo drzak povratak onome zbog čega deluje da su izvorno nastali. Ali zaista povratak, a ne ostanak na mestu, ne regresija, nego povratak posle zanimljivog i burnog puta, koji je podrazumevao i darove i stranputice, zametke nečeg bogatijeg koliko i moguće začetke dekadencije i konformiranja.
Glas Mateje Đokića je znatno kultivisaniji i artikulisaniji nego ranije, i on preuzima gotovo potpuno autorstvo nad muzikom i stihovima ovog izdanja, kao da je presekao i želeo da preuzme potpunu odgovornost, bez obzira na posledice. I zaista ima neke muške čvrstine na ovom albumu, od disciplinovanosti izvođenja i usredsređenosti svake pesme, do stihova koji donose danas sve ređu mušku osećajnost – baš mušku vrstu nežnosti i senzibilnosti koja ne isključuje disciplinu, odlučnost i postojanost, a ne podrazumeva fizičku grubost i emotivnu sirovost, koja ne odbija da prizna sopstvenu ranjivost, a što opet ne oslobađa od odgovornosti.
Ima u tom pevanju bolova, rana, mraka i sumnje, ali ne kukanja, ima snage, ali ne nasilja – jer snaga je prevladavanje straha, koji upravo omogućava pažnju, nežnost i ljubav. Ljubav i nežnost nisu povođenje za bilo čijim horovima, pa ni sopstvenim, i u njoj je važna istrajnost koja nekad podrazumeva i spremnost na odricanje od bilo čega, pa i onoga što si nekada bio ili što si mislio da jesi. „Sve što misliš da vredi, ja bez toga mogu“, peva Đokić i „čujem posmrtni marš svega što jesam, što o meni znaš“.
„Ja bez toga mogu“ je ono što zapravo kaže mladi autor, suočavajući se sa novom fazom svog života, kad se više nije tako mlad, a mora se i želi dalje. Kad je glupo odustati, a još gluplje večito ponavljati sebe nekadašnjeg, ili ono kako su nas drugi videli ili želeli da nas vide, pa i ono kako smo mi sebe videli u nekoj razvojnoj fazi, u kojoj su se neki predugo, pa i doživotno zacementirali.
Đokić u pesmama govori o svojoj „priči“, ali koja nije brbljanje i pametovanje, nego sam živi život, ono što jesmo i kuda idemo u nekom periodu svog postojanja, i ona je, kako se to naznačava u nekoj od pesama, neizreciva, i tačnije je izražava tišina nego bilo šta rečeno, tačnije se ogleda u nekoj daljini, nego u bilo kom očiglednom cilju i nameri. Pravi muškarac, ukratko – što je danas ozloglašen koncept – nije brbljivac, a svaka njegova reč treba da ima težinu i mogućnost da se pretvori u delo.
Rekao bih da je pre svega o tome ovaj album, koliko god to bilo nepojmljivo pa i problematično u vremenu u kom i dalje živimo. Ali vremena se menjaju, i to će sve manje biti nepojmljivo i problematično. „Zbog tog osećaja“ je makar i neznatan vesnik tog novog vremena, koja dolazi, i ništa ga više ne može zaustaviti, jer se radi o golom opstanku, kome ne ruku ne idu ni raslabljenost ni bestijalnost – već samo ljubav i istrajnost, koje jedna bez druge ne mogu.
