Ovo se desilo pre nekoliko godina. Svi su se spremali da slave Božić, kitili su jelku i pakovali poklone. A ja sam bio usamljen u tuđoj zemlji: nisam imao ni porodicu, ni druga; i činilo mi se da su me svi ljudi napustili i zaboravili. Unaokolo je vladala pustoš i nije bilo ljubavi: daleki grad, tuđi ljudi, okorela srca. I tako obuzet tugom i mrzovoljom setio sam se svežnja starih pisama koja sam uspeo da sačuvam u svim iskušenjima naših crnih dana. Izvadio sam ga iz kofera i pronašao ovo pismo.
Bilo je to pismo moje pokojne majke, napisano pre 27 godina. Kakva sreća što sam ga se setio! Ne mogu ga prepričati, treba ga navesti u celini.
„Drago moje čedo, Nikolenjka. Žališ mi se na svoju usamljenost, i kad bi samo znao kako mi teško i bolno padaju tvoje reči. S kakvom radošću bih došla kod tebe i uverila te da nisi sam i da ne možeš biti sam. Ali znaš da ne mogu da ostavim tatu, njegova patnja je velika i moja nega mu svakoga trenutka može zatrebati. A ti treba da spremaš ispite i da završiš fakultet. Ali ću ti, evo, reći zašto nikad ne osećam usamljenost.
Vidiš li, čovek je usamljen onda kad nikoga ne voli. Zato što je ljubav poput niti koja nas vezuje za voljenog čoveka. I tako pravimo buket. Ljudi su cvetovi, a cvetovi u buketu ne mogu biti sami. A baštovan će cvet staviti u buket samo ako pusti latice i počne da miriše.
Tako je i s nama, ljudima. Srce onoga ko voli cveta i miriše i on svoju ljubav daruje svima, isto kao cvet svoj miomiris. Ali onda nije sam, jer je njegovo srce kod onoga koga voli: razmišlja o njemu, brine se za njega, raduje se njegovom radošću i pati njegovom patnjom. Nema vremena da se oseća usamljeno ili da razmišlja o tome da li je usamljen ili nije. U ljubavi čovek zaboravlja na sebe; živi s drugima, živi u drugima. A upravo to je sreća.
Već vidim tvoje plave oči upitnoga pogleda i čujem tihe reči neslaganja o tome da je to samo pola sreće, da cela sreća nije samo u tome da čovek voli, već i u tome da bude voljen. Ali tu ima jedna mala tajna koju ću ti šapnuti na uho: onaj ko zaista voli ne traži i ne škrtari. Ne može se stalno računati i zapitkivati: a šta će mi doneti moja ljubav? A da li će mi uzvratiti? A da li možda ja volim više, a manje sam voljen? Pa da li uopšte treba da se predam ovoj ljubavi?… Sve je to pogrešno i nepotrebno; sve to znači da ljubavi još uvek nema (nije se rodila) ili je već nema (umrla je). Ovo oprezno procenjivanje i merenje prekida živu struju ljubavi koja teče iz srca i zaustavlja je. Čovek koji meri i vaga ne voli. Onda se oko njega stvara praznina koja nije prožeta i nije ogrejana zracima njegovog srca i drugi ljudi to odmah osete. Osećaju da je oko njega prazno, hladno i sumorno, okreću se od njega i ne očekuju toplinu. To ga čini još hladnijim i on sedi potpuno sam, nevoljan i nesrećan…
Ne, mili moj, ljubav treba slobodno da teče iz srca i ne treba čovek da se brine za to da li mu je uzvraćena. Treba da budi ljude svojom ljubavlju, treba da ih voli i da ih tako poziva na ljubav. Ljubav nije pola sreće, već cela sreća. Samo priznaj to i oko tebe će početi da se dešavaju čuda. Predaj se bujici svoga srca, pusti svoju ljubav na slobodu, neka njeni zraci svetle i greju na sve strane. Onda ćeš ubrzo osetiti da prema tebi sa svih strana teku struje uzvratne ljubavi. Zašto? Zato što će tvoja neposredna dobrota bez računice i tvoja neprekidna i nesebična ljubav neprimetno izazivati u ljudima dobrotu i ljubav.
I tada ćeš osetiti ovu uzvratnu, povratnu bujicu ne kao „potpunu sreću“ koju si zahtevao i pokušavao da ostvariš, već kao nezasluženo blaženstvo na zemlji, u kojem će tvoje srce cvetati i radovati se.
Nikolenjka, čedo moje. Razmisli o ovome i seti se mojih reči čim ponovo osetiš usamljenost. Naročito onda kad mene više ne bude na zemlji. I budi miran i siguran: zato što je Gospod naš Gradinar, a naša su srca cveće u Njegovom vrtu.
Oboje te nežno grlimo, tata i ja.
Tvoja mama.“
Hvala ti, mama! Hvala ti za ljubav i za utehu. Znaš, uvek završavam čitanje tvog pisma sa suzama u očima. I tada, čim sam ga dočitao, zazvoniše zvona za Božićno bdenije. O, nezasluženog zemaljskog blaženstva!
I. A. Iljin
