Kada želite da govorite o nekome verovatno je neumesno početi od sebe, ali u umetnosti to ne mora biti tako, jer su u njoj najvažniji doživljaj i iskustvo umetničkog dela, koji su za svakog od nas u velikoj meri neponovljivi i osobeni. A kada je rad grupe „Pleme F20“, koja okuplja stvaraoce sa dijagnozom shizofrenije u pitanju, on nesporno spada u domen umetnosti i najpre ga kao takvog treba tretirati.
Dakle, kada sam se susret sa stvaralaštvom ove grupe, najpre na njihovoj Fejsbuk stranici „Tribef Tribe“, moja reakcija se već od prvog trenutka kretala u okvirima umetnosti i estetike. Nikada se nisam bavio takozvanom marginalnom umetnošću, odnosno umetnošću koju stvaraju pripadnici društveno i kulturno marginalizovanih grupa, niti terapeutskom ulogom umetničkog stvaranja i delovanja kao takvih, niti sam joj pristupao onako kako bi to sa svoje stručne pozicije učinio psiholog, psihijatar ili socijalni radnik. Niti sam pak radu ovih ljudi pristupao sa pozicije saosećanja sa ljudima koji imaju problema i kojima je potrebna pomoć. Sve to je važno i potrebno, ali moj pristup nije bio primarno takav.
Naravno da je terapeutski značaj umetnosti odavno prepoznat i da on ima vrednost za svakog od nas, imali mi ovu ili onu dijagnozu ili ne. Svima nam umetnost može pomoći da bolje komuniciramo sa drugim ljudima, da im učinimo dostupijim naš unutrašnji svet i svoje poglede na stvarnost i sebe same. Umetnost nam, i kao one koji je stvaraju i kao one koji se izlažu njenom dejstvu, takođe pomaže da bolje razumemo svet, druge ljude i sebe same, da unesemo nekakav red u svakodnevni haos, da se orijentišemo i u spoljašnjim i u unutrašnjim svetovima, što je za svakog od nas celoživotni izazov.
Umetnost u tom smislu nesporno ima isceliteljski i ucelovljujući potencijal, ona nam pomaže da rasute komadiće stvarnosti i naše recepcije te stvarnosti, našeg odnosa prema njoj i sa njom, sklopimo u neku celinu, koja ne negira bogatsvo i složenost tih svetova i iskustava, ali čini ih obuhvatljivim, a nas podstiče da razvoj svih svojih mogućnosti, koje se obično razvrstavaju na fizičke (telesne), psihičke (duševne) i duhovne.
Stripovi, crteži, animacije, umetnost senki i performansa, sve ono što stvara „Pleme F20“, nastaje zajedničkim radom, istinskom međusobnom saradnjom i razmenom za javnost anonimnih članova grupe članova grupe i postiže izuzetno zanimljive i konzistentne rezultate. Svi ti delovi sklapaju se u jednu dinamičnu i na nekom višem poretku objedinjenu celinu, otvarajući pred nama nove puteve spoznaje i recepcije. Ovo nije fraza, jer ovi umetnici na vanredno zanimljiv način spajaju i kombinuju različite elemente predmetne i kulturne stvarnosti, što s druge strane ne stvara utisak haotičnosti i pometnje, već kao da ukazuje na jedan novi poredak, koji nam otvara mogućnost drugačijih odnosa među stvarima ovoga sveta i svih svetova u kojima učestvujemo i u kojima prisustvujemo.
Umetnost ove grupe s jedne strane izražava osobeno perceptivno i doživljajno iskustvo njenih članova, uz trud da se nađu umetnički adekvati koji bi ga najpreciznije predstavili, ali s druge strane ona poseduje univerzalnost koja se tiče svakog od nas. Oni traže umetnički oblik kako bi izrazili svoja mentalna stanja, ali takođe i svoje viđenje realnosti i sebe samih koje ne mora biti posredovano bolešću, jer ničiji identitet, a posebno identitet stvaraoca, nije isključivo njome određen. U tom uspešnom traganju za umetničkom formom oni uopštavaju i univerzalizuju svoje iskustvo, čine ga oštivim i saopštivim, tako da ono dobija istinski estetički, poetički i spoznajni karakter, a samim tim i društveni i kulturni značaj.
Recimo to ovako: ovi umetnici rade iz istinske, životne i proživljene potrebe za stvaranjem, a ne po nekom institucionalnom ili fondovskom nalogu, i bave se najvažnijim pitanjima, čime vraćaju veru u umetnost kao jednu od najvažnijih čovekovih sposobnosti i aktivnosti. Ono što rade izražava veru da umetnost ima ulogu u stvaranju drugačijih ljudskih odnosa i jednog sveta mira i ljubavi, ali oni na ove često izlizane pojmove ne gledaju kroz ideološke naočare, kroz prizmu bilo kakve doktrine ili interesa, niti sentimentalno isključujući iskustvo zla i pomućenosti iz sveta, i zbog toga slobodno mogu da kažem da oni dostižu određeni mitski nivo oblikovne recepcije, koji podrazumeva neposredan dodir sa istinitom i celovitom stvarnošću i izražava je u skladu sa nesporo ograničenim ljudskim oblikovnim i izražajnim mogućnostima. Ovi umetnici su svesni patnje, znaju istinski značaj mira i ljubavi i ne žongliraju tim pojmovima po nalozima koliko god zavodljivih manipulatora.
Kad se suočimo sa ovom umetnošću, shvatamo koliko smo formatirani, oblikovani, zatvoreni, trasirani, učaureni, a koliko je stvarnost s druge strane bogata i složena. Koliko smo i mi sami složeni, a koliko se ograničavamo i sebe pretvaramo u robove i u robu različitih moćnika ili svoje sopstvene slabosti. Kada posmatrate ovu umetnost, neće vam – bar u tom trenutku i nadamo se neko vreme posle toga – pasti na pamet da zagovarate i opravdavate bilo koju vrstu sukoba i nasilja, ne zato što vam je ti neko naredio ili ponudio adekvatan ideološki formiran argument, nego što vam je otvorio pogled u svu ranjivost i dubinu ljudske duše i celog ljudskog bića, u kome ste se i sami videli kao u ogledalu, osetivši dubinu života i stvarnosti i našu odgovornost prema njima, a najviše prema drugim ljudima i samima sebi.
Ova umetnost nam takođe svedoči vrednost zajednice, bez koje nema ni mira ni ljubavi, zajednice koja nije samo zbir pojedinaca, nego jedan poseban entitet. Zajedništvo članova ove grupe nosi veliki i vidan stvaralački potencijal, ali i onaj ljudski, određen međusobnom brigom i podrškom, delatnom a ne samo verbalnom, koja stvara atmosferu topline i dinamičnosti istovremeno, jedno veoma retko i nerazlučivo spajanje umetnosti i života, koja vas poziva da učestvujete u njemu.
Imam sreću da posedujem jedan po dimenzijama mali, ali po umetničkoj vrednosti pozamašan rad ove grupe, i kada sam rekao jednom od njenih članova, Zoranu, kako mi pogled u tu sliku nikad ne dosadi, kako mi izgleda uvek nova, on je mirno i mudro odgovorio da kako se stvarnost menja, na neki način se preoblikuje i taj rad, nudeći nove odnose i veze koju čine tu stvarnost. Dakle, stvarnost se stalno menja, na to ne treba zaboraviti, a umetnički model stvarnosti mora biti dovoljno dinamičan da te promene uvek može da isprati, modelirajući sve nastajuće i nestajuće veze i odnose u njoj. Većina radova grupe poseduje ovakav dinamizam i složenost, zbog čega nemam potrebu da rečima i analitičkim aparatom prevodim njihove unikatne ali zapravo izuzetno komunikativne modele stvarnosti, već samo ukazujem na njih, uz nadu da će im svako od nas pristupiti direktno, neposredno i u skladu sa svojim jedinstvenim pogledima, otvoreno i bez predrasuda, za šta će nesumnjivo biti nagrađen estetskim i spoznajnim iskustvom visokog reda, i da će njima podstaknut i nadahnut makar delom koliko sam to bio ja. Ovi umetnici slikaju psihoze, odnosno pobedu nad njima, slikaju svoj odnos sa svetom i drugima, sebe u svetu i svetove u sebi, nude provokativne i nadahnute vizije često kosmičkih pa i eshatoloških dimenzija, koje istražuju kako je moguće pobediti zlo i smrt, i u svemu tome su podjednako zanimljivi i uzbudljivi.
Zbog svega ovoga izuzetno je važno da je umetnost grupe „Pleme F20“ postala instuticionalno prepoznata, pa joj je Muzej naivne i marginalne umetnosti u svom Salonu Oto Bihalji Merin u Beogradu u junu i julu 2024. godine omogućio da zajedno sa grupom „Bitlsti“ organizuje odlično strukturiranu izložbu „Pasaž u salonu i druga mesta susreta umetnosti i života“. Svako povećanje vidljivosti ove grupe i njene društvene i kuturne legitimizacije je veoma važno ne samo za njene članove, nego i za sve nas, i to ne samo kako bismo postali senzibilizovaniji za stvaralaštvo marginalizvanih grupa i njihove potrebe i potencijale, nego kako bismo postali svesniji jednog izuzetnog umetničkog fenomena, koji značajno obogaćuje naše estetsko, a zašto ne reći i naše duhovno iskustvo.
Vladimir Kolarić za Kompas info
