Bilo da slika građevine savremenog Beograda ili prizore Venecije i Španije iz doba prelepih u usamljenih infantkinja, radovi Predraga Peđe Miloševića uvek slikaju nekakav snoliki ili začarani svet, odnosno svet prožet atmosferom snolikosti i začaranosti.
Njegovi prizori su često prizori snova, sa njihovom logikom ukrštanja, izmeštanja i sažimanja, ali i prizori usnulih ljudi, gradova, zgrada. Sve je u tim slikama prožeto tišinom i mirom, one ne sugerišu nikakav zvuk, skoro ni pokret. Ipak, figure ovde nisu ukočene, sputane, ni beživotne, kao ni što ti njegovi prizori nisu kičasti eskapizam, zaslađivanje ili ulepšavanje surove i smrtne stvarnosti, iako bi neki manje senzibilisan ili ideološki formatiran posmatrač, koji uvek i u svemu želi da vidi samo jednu i samo svoju „istinu“, mogao da pomisli.
Jer kada kažemo da su njegovi radovi snoliki, da slikaju snove ili sledeći njihovu atmosferu i logiku, nismo rekli da su snovi uvek lepi, niti da su obavezno košmari. Snovi su jezik našeg unutrašnjeg sveta, rezultat njegovog „rada“ u koji nikada nećemo potpuno proniknuti. Takođe, njihov materijal je i naše pamćenje, individualno i kolektivno, uključujući i kulturno. Tako ni predmete, likove i oblike visokog simboličkog napona na Miloševićevim slikama ne treba čitati jednoznačno, jer ovo nije u osnovi simbolističko slikarstvo, već ono koje počiva na utisku i asocijaciji, vanredno umešnim izvođenjem postižući efekat ravnoteže između unutrašnjeg i spoljašnjeg, viđenog i tek slućenog, zapamćenog i izmaštanog, istorije i bezvremenog, ličnog i kolektivnog.
Sledeći naziv jednog od njegovih radova, „Uspavana lepota“, to su slike lepote, ali ne zadate i napadne, već prikrivene, unutrašnje, usnule, koja kao da svaki čas može da se probudi i preobrazi te zaspale predele i ljude. Jer san je stanje koje može biti podjednako u susedstvu smrti i buđenja, odumiranja i cvetanja, u svakom trenutku snevač i snevani svet može da sklizne i u jedno i u drugo, i snolikost Miloševićevih slika kao da upravo na takvim stanjima i počiva, i da je se u njima krije njihova privlačnost, a zašto ne reći – i istina.
Na taj način slike Predraga Miloševića, pa i akvareli predstavljeni na izložbi „Mehanika fluida“ (septembar 2025) u galeriji „Singidunum“ u Beogradu, nisu tu da nas niti uljuljkuju niti zastrašuju, već da nas smiruju i fokusiraju, da nam nude duboko pounutarnjene prizore ravnoteže, čiji odjek, uprkos buci i nasilju sadašnjosti ipak nalazimo negde u našim dušama, ohrabrujući nas da poverujemo da nije sve u ovom svetu ideologija i borba za moć, tačnije da je ono najvrednije šta imamo i što možemo nikada to zapravo nije.
