Било да слика грађевине савременог Београда или призоре Венеције и Шпаније из доба прелепих у усамљених инфанткиња, радови Предрага Пеђе Милошевића увек сликају некакав снолики или зачарани свет, односно свет прожет атмосфером сноликости и зачараности.
Његови призори су често призори снова, са њиховом логиком укрштања, измештања и сажимања, али и призори уснулих људи, градова, зграда. Све је у тим сликама прожето тишином и миром, оне не сугеришу никакав звук, скоро ни покрет. Ипак, фигуре овде нису укочене, спутане, ни беживотне, као ни што ти његови призори нису кичасти ескапизам, заслађивање или улепшавање сурове и смртне стварности, иако би неки мање сензибилисан или идеолошки форматиран посматрач, који увек и у свему жели да види само једну и само своју „истину“, могао да помисли.
Јер када кажемо да су његови радови снолики, да сликају снове или следећи њихову атмосферу и логику, нисмо рекли да су снови увек лепи, нити да су обавезно кошмари. Снови су језик нашег унутрашњег света, резултат његовог „рада“ у који никада нећемо потпуно проникнути. Такође, њихов материјал је и наше памћење, индивидуално и колективно, укључујући и културно. Тако ни предмете, ликове и облике високог симболичког напона на Милошевићевим сликама не треба читати једнозначно, јер ово није у основи симболистичко сликарство, већ оно које почива на утиску и асоцијацији, ванредно умешним извођењем постижући ефекат равнотеже између унутрашњег и спољашњег, виђеног и тек слућеног, запамћеног и измаштаног, историје и безвременог, личног и колективног.
Следећи назив једног од његових радова, „Успавана лепота“, то су слике лепоте, али не задате и нападне, већ прикривене, унутрашње, уснуле, која као да сваки час може да се пробуди и преобрази те заспале пределе и људе. Јер сан је стање које може бити подједнако у суседству смрти и буђења, одумирања и цветања, у сваком тренутку сневач и сневани свет може да склизне и у једно и у друго, и сноликост Милошевићевих слика као да управо на таквим стањима и почива, и да је се у њима крије њихова привлачност, а зашто не рећи – и истина.
На тај начин слике Предрага Милошевића, па и акварели представљени на изложби „Механика флуида“ (септембар 2025) у галерији „Сингидунум“ у Београду, нису ту да нас нити уљуљкују нити застрашују, већ да нас смирују и фокусирају, да нам нуде дубоко поунутарњене призоре равнотеже, чији одјек, упркос буци и насиљу садашњости ипак налазимо негде у нашим душама, охрабрујући нас да поверујемо да није све у овом свету идеологија и борба за моћ, тачније да је оно највредније шта имамо и што можемо никада то заправо није.
