Neokolonijalna koncepcija (anti)obrazovanja uspešno pustoši srpsku prosvetu i možda je poslednji čas da se tome pruži otpor, zaključak je knjige „Kolonijalno (anti)obrazovanje“ dr Slobodana Antonića, profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Prema Antoniću, obrazovanje zavisi od položaja zemlje i onoga što njeno društvo želi. Ako zemlja ima međunarodni suverenitet i određenu nezavisnost, onda će nastojati da kroz sistem obrazovanja stvori elitu koja će omogućiti da zadrži suverenitet i nezavisan položaja, a sa druge strane, da stvori i stručnjake koji će omogućiti da to društvo normalno funkcioniše.
„Međutim, kad se zemlja nađe u kolonijalnom ili neokolonijalnom položaju, odnosno kad je višestruko zavisna od stranih faktora, u tom slučaju i obrazovanje je u funkciji takvog njenog položaja. Onda se, recimo kroz dualno obrazovanje deca spremaju da rade za inostrane kompanije za nisku nadnicu i imate jedan deo stručnjaka koje pravite za strane zemlje, kao što mi masovno izvozimo lekare“, kaže Antonić
Popravljanje obrazovanja može se do neke mere uraditi autonomno, ali suštinski, ako se želi popraviti uloga obrazovanja u društvu, onda se mora promeniti položaj celog društva. I to izaziva određeni pesimizam zato što smo „duboko ušli u različite sfere zavisnosti da to nije lako uraditi“. Obrazovanje nije jedan odvojeni sistem kog možete fino da podesite nego jedan sklop koji je međuzavisan sa nekim drugim sklopovima u okviru sistema, objašnjava Antonić.
„Obrazovni sistem mogao bi se vratiti na prethodno stanje za nekoliko godina ali za to je potrebna politička, odnosno društvena volja. Elita bi morala da se odluči da to uradi. Dobar primer u savremenom svetu je Rusija koja je uradila ozbiljnu reformu i napustila je ‘Bolonjski sistem’. Naša elita je nažalost, velikim delom u jednom koritu, koloseku koji već duže vremena usmeren isključivo na Zapad. I pre 2000. godine smo imali dobre stručnjake svih profila, pa kako to da školstvo nije valjalo ako smo imali stručnjake cenjene svugde u svetu? Bilo je nešto suštinski dobro u tom obrazovanju ali su 2000. godine krenule ‘čuvene Gašine reforme’ i onda smo postepeno došli do ovoga gde se sada nalazimo.“
Ceo projekat bolonjske reforme je politički i nisu ga inicirali univerziteti nego ministri prosvete pet tadašnjih glavnih zemalja EU. Važno je istaći da ga veliki i čuveni univerziteti u Evropi nisu prihvatili.
‘
„Krenuo je 1998. a onda smo mi posle 2000. hteli da pokažemo kako smo veći Evropljani od Evropljana. Tadašnji ministar prosvete (Gašo Knežević) i rektori su rekli: Prihvatamo tu ‘Bolonju’ i sprovešćemo je vrlo brzo. Čak su se takmičili ko će brže da je sprovede bez ulaženja u analizu do čega će to dovesti kad je reč o kvalitetu obrazovanja, dužini školovanja itd. Istina, bilo je tu i dobrih stvari, pretreseni su svi programi, međutim otišlo se u drugu krajnost – skraćivanje programa, merenje opterećenja studenata, omogućavanje da polože ispit i pre nego što izađu… Ideja da 70 odsto studenata koji izađu na ispit moraju da ga polože dovela je do toga da smo izgubili na kvalitetu obrazovanja, da studenti završe fakultet a da nijednu knjigu nisu pročitali“.
Kao univerzitetski profesor Antonić je primetio da iz godine u godinu vidimo da pada kvalitet znanja srednjoškolaca, ali i kako opada kvalitet znanja diplomiranih studenata, i ako se ta tendencija nastavi, imaćemo ćemo sve lošije stručnjake.
Antonić je analizirao i jedan udžbenik Građanskog vaspitanja gde je otkrio da se kroz korpus građanskih prava švercuje i nešto što je problematično. Reč je o pravu dece na igru i roditeljima koji ga ograničavaju čime se stvara jedna vrsta potencijalnog ili stvarnog konflikta između dece i roditelja.
„Tako da se stvara kultura doušništva gde bi dete trebalo da prijavljuje kršenje prava od njegovih roditelja i tako se stvara jedna vrsta neprijateljstva između dece i roditelja. A onda se neko sa strane, država ili neke organizacije, javljaju kao zaštitnici dece. Ta ideja da se od samog starta dete usmerava da sumnjiči roditelje pa čak i da ih prijavljuje je nešto što je vrlo opasno. To je samo jedan od primera kako se jedna ideja koja je u osnovi dobra i pozitivna može izvrći u nešto što jeste ideologizovanje. A to je samo početak“.
Koncept dualnog obrazovanja nekritički smo preuzeli iz određenih zapadnih zemalja gde to funkcioniše u drugačijem ambijentu. Ranije smo imali stručne škole koje su čuvale opšteobrazovno jezgro. Ideja dualnog obrazovanja je da se prosto potisne opšte obrazovanje da bi se dobijali specijalisti za određenu vrstu posla, pri čemu se ta specijalizacija dobija u konkretnoj, najčešće stranoj kompaniji.
„Međutim problem sa dualnim obrazovanjem je dvostruk. S jedne strane je suviše vezano za određene segmente privrede koji su promenljivi. Kompanija može da dođe i ode posle izvesnog vremena i šta ćete onda sa tim profilom? Ako nemate element opšteg obrazovanja, teško se možete i prekvalifikovati. A druga stvar je što je to zamišljeno tako što ćete 70 odsto obrazovanja sticati kroz rad u kompaniji, dobijati određenu nadoknadu koja će biti manja od predviđene plate. Sve je napravljeno tako da kompanija može maksimalno da iskoristi mladu radnu snagu. Nije smisao školovanja da mi nekoj kompaniji pripremamo određenu radnu snagu, već da proizvedete s jedne strane socijalizovanog građanina koji je pounutrio određene vrednosti nekog društva i koji je osposobljen da se vrlo brzo uklopi u različite vrste poslova.“
Antonić je utvrdio da je najveći deo privatnih fakulteta „samo jedna vrsta prodavnica diploma“ koje se prodaju pre svega roditeljima. Od studenata se traži veoma malo, kao što kažu pred ispite: „Uveče prelistam, ujutro zablistam“ i zato i izlaze sa fakulteta sa slabim znanjem. Nažalost, veliki deo privatnih fakulteta u našem obrazovanju vezan je za korupciju.
„Tu su ogromne pare u pitanju, budžeti privatnih fakulteta su ogromni, školarine nisu male, s tim parama možete da korumpirate jedan deo prosvetnog aparata, i faktički je to višestruko loše i za prosvetni sistem, i za samo društvo. Loše je zbog toga što je to jedan izvor ozbiljne korupcije, od samog dobijanja licence, jer se otprilike znalo koliko para kome treba dati da bi se dobila licenca za neki univerzitet ili fakultet. Do toga da poslodavac gleda da ako nekom daje pare, da taj neko ima i neko znanje, a ne samo golu diplomu. A to je i prevara roditelja jer oni daju pare da njihovo dete dobije diplomu, a ono posle s tom diplomom ima problem i ne može da se zaposli“, zaključio je Antonić.
