Sveti Varsanufije Veliki rekao je kako da, ako smo već stranci u ovom svetu, treba tako i da se ponašamo, pa stoga ne treba sebe da smatramo za nešto veliko i tako nam „niko nam neće dati nekakvog značaja, te ćemo biti spokojni“.
Često se kaže kako su ljudi, ili pojedini ljudi, stranci u ovom svetu, što naravno može da podrazumeva našu izgubljenost, dezorijentisanost, usamljenost, neprihvatanje važećih društvenih normi i ili nesnalaženje u njima. To je važna tema moderne literature i filosofije, setimo se samo Kamijevog romana koji se upravo zove „Stranac“.
S hrišćanske tačke gledišta ovo pre svega podrazumeva, kao prvo, da čovekova prava domovina nije u ovom svetu, koji je prolazan, i u kom on ne može da ostvari svoje puno naznačenje, i drugo, neprihvatanje od strane hrišćana normi ovoga sveta, saglasno nauku kako oni žive u svetu, ali nisu od ovoga sveta.
Prvi aspekt podrazumeva konstataciju u opšteljudskom stanju i položaju, a drugi osvešćivanje tog stanja od strane hrišćana i delovanje u skladu sa njim.
Citirani svetitelj upravo insistira na delovanju, odnosno na tome da tvrdnja kako smo stranci u ovom svetu ne treba da bude prazna retorika i poza, već da bi ona morala da ima delatne posledice, odnosno da podrazumeva žrtvu. Ukratko, nije dovoljno samo reći kako nismo od ovoga sveta i kako smo stranci u njemu, nego biti spremni na istinsko smirenje, samoumanjenje, koje podrazumeva da (ali zaista!) ne smatramo nikoga gorim od sebe, da sebi ne pripisujemo nikakve izuzetne zasluge, vrline ili bilo kakvu prednost, veću vrednost ili veća prava u odnosu na bilo kog (ali zaista bilo kog!) čoveka.
Bićemo, dakle, spokojni ako se ne takmičimo, ne odmeravamo, ne uzvisujemo, nikoga ne preziremo i ne gledamo s visine. Ali ovo spokojstvo ne podrazumeva pasivnost i ravnodušnost, bežanje od odnosa sa drugim ljudima i od odgovornosti prema njima, već da ta odgovornost i ti odnosi treba da budu bazirani na kriterijumima koji nisu od ovoga sveta, dakle ne na moći, nasilju, manipulaciji bilo koje vrste, bilo kojoj vrsti podređivanja ili povređivanja drugih, kako god bili motivisani.
Spokojan čovek koji istinski prihvata da je stranac u ovom svetu je onaj koji je u odnosu sa Bogom, i iz tog odnosa gradi svoje delovanje i sve druge odnose u svetu.
Spokojstvo stranca dakle nije zagledanost u sopstveni pupak nego „motrenje u krasote rajske“, odnosno opštenje i odnos sa Bogom, koje imaju primat u odnosu na sva druga opštenja i odnose, i koji su njihovi obrasci, izvori, kriterijumu i norme, tačnije rečeno – ikone.
Po ovome se spokojna stranost razlikuje od stanja depresije, mrzovolje, ogorčenosti, lenjosti, koji se o samo često zasnivaju na određenom doživljavanju stranosti i samopotiranja. Spokojna stranost je otvorena za božansko delovanje i za svetlost u drugim ljudima i nikada nije usmerena protiv ličnosti, ni tuđe ni svoje. Njeno samoumanjenje nije potiranje i ništenje ličnosti, već neprihvatanje da se njen identitet zasniva na uznošenju nad drugima.
