Komandant iranske Revolucionarne garde Husein Salami izjavio je da kroz Ormuski moreuz neće proći „ni litar nafte“ dok Teheran, i niko drugi, drugačije ne odluči. To je bila potvrda da je Iran, kako kažu analitičari, pronašao Ahilovu petu globalne ekonomije – i odlučio da udari upravo tamo.
Sukob Irana sa Sjedinjenim Državama i Izraelom od samog početka imao je i vojnu i energetsku dimenziju. Već u prvim satima nakon početka američko-izraelskih udara, Revolucionarna garda je putem radija emitovala upozorenja svim brodovima u moreuzu da prolaz nije dozvoljen. Nije se radilo o formalnoj blokadi, jer Iran nije fizički zatvorio moreuz, ali je efekat bio isti.
Iran to nije postigao pomoću mornarice, mina ili protivbrodskih raketa, već uz pomoć jeftine tehnologije – dronova.
Mehanizam je bio jednostavan.
„Sve što je Iran morao da uradi bilo je da pošalje nekoliko dronova u blizinu moreuza“, objasnila je Helima Kroft, globalna šefica strategije za sirovine u investicionoj banci RBC Capital Markets.
„I odjednom su osiguravajuće kuće i brodske kompanije odlučile da je nebezbedno prolaziti kroz taj uski deo plovnog puta.“
Bilo je to, kako je Kroft nazvala, „zatvaranje koje su pokrenuli osiguravači“ – ne artiljerijska, već administrativna odluka. Čim su osiguravajuće kuće povukle polise za brodove koji prolaze kroz Ormuski moreuz, ekonomska računica za brodovlasnike praktično je prestala da postoji.
Najveća energetska kriza u 50 godina
Podaci o brodskom saobraćaju pokazali su pad prometa od 70 odsto u prvih nekoliko dana, da bi sredinom prve dekade marta saobraćaj gotovo potpuno stao. Kroz moreuz su se kretali samo iranski tankeri koji su nastavili da izvoze naftu ka Kini.
Prema podacima Zajedničkog pomorskog informacionog centra (JMIC), između 1. i 9. marta kroz moreuz je prošlo svega 39 teretnih brodova. U normalnim okolnostima tim plovnim putem dnevno prolazi oko 138 brodova.
Posledice su bile trenutne i globalne. Cena nafte dostigla je skoro 120 dolara po barelu, da bi se kasnije stabilizovala oko 90 dolara.
„Suočavamo se sa onim što izgleda kao najveća energetska kriza od naftnog embarga sedamdesetih godina“, rekla je Kroft.
„Najgori mogući scenario“
„Kada su analitičari razmatrali šta bi moglo poći po zlu na globalnom tržištu nafte, ovo je otprilike najgori mogući scenario.“
Pored nafte, globalne isporuke tečnog prirodnog gasa (LNG) pale su za 20 odsto, što je primoralo bogatije azijske ekonomije da se takmiče sa Evropom za dostupne količine.
Kolateralne žrtve postale su i države koje nisu učestvovale u sukobu. Irak, koji veliki deo svoje nafte izvozi kroz moreuz, morao je da zatvori neka od svojih najvećih naftnih polja jer, bez mogućnosti izvoza, nije imao gde da skladišti naftu.
Poremećene su i snabdevačke rute za 18 odsto globalnog izvoza peleta gvozdene rude i skoro 10 odsto svetske primarne proizvodnje aluminijuma, što je dovelo do naglog rasta cena na tržištu metala.
Nafta iz strateških rezervi
Međunarodni odgovor bio je bez presedana. Međunarodna energetska agencija (IEA) 11. marta najavila je koordinisano oslobađanje 400 miliona barela nafte iz strateških rezervi 32 države članice. To je više nego dvostruko u odnosu na 182,7 miliona barela puštenih 2022. godine nakon početka rata u Ukrajini.
„Izazovi sa kojima se suočavaju naftna tržišta su neviđenih razmera i veoma sam zadovoljan što su članice IEA odgovorile kolektivnom akcijom bez presedana“, izjavio je izvršni direktor agencije Fatih Birol.
Međutim, u istom obraćanju naglasio je i ono što je najvažnije:
„Da budem jasan, najvažniji uslov za povratak stabilnog toka nafte i gasa jeste obnavljanje tranzita kroz Ormuski moreuz.“
Prema analizi kompanije Macquarie, tih 400 miliona barela odgovara količini koja u normalnim okolnostima prolazi moreuzom za svega dvadeset dana.
„Ako vam se čini da je to malo – to je zato što jeste“, rekao je Birol.
Iranska strategija
„Islamski režim vodi rat iscrpljivanja“, izjavio je Greg Roman, izvršni direktor Middle East Forum-a. Iran lansira jeftine dronove, dok ih SAD i njihovi saveznici presreću skupim raketama, „što stvara rat iscrpljivanja koji američko-izraelsku stranu mnogo košta“.
S druge strane, uprkos pretnjama potpunom blokadom, Iran je od 28. februara do 11. marta izvezao najmanje 11,7 miliona barela nafte kineskim kupcima – upravo kroz moreuz koji navodno zatvara.
Izgleda da je Peking dobio poseban tretman. Ta selektivna propusnost – moreuz otvoren za kineske i iranske brodove, a zatvoren za sve ostale – nije protivrečnost iranske strategije, već njena suština. Iran ne želi trajno da uništi Ormuski moreuz; želi da ga koristi kao polugu.
Kinesko Ministarstvo spoljnih poslova odmah je pozvalo sve strane na prekid neprijateljstava i obezbeđivanje slobodne plovidbe kroz moreuz. Prema analizi časopisa „Foreign Policy“, Kina je kratkoročno veoma izložena: oko polovine njenog uvoza nafte i trećina uvoza tečnog prirodnog gasa prolazi tim putem.
Međutim, dugoročno gledano, Kina – koja je godinama gradili strateške rezerve, elektrifikovala ekonomiju i diverzifikovala energetsku infrastrukturu upravo očekujući ovakve scenarije – mogla bi iz krize izaći kao neočekivani pobednik.
Američki odgovor
Za Vašington je pitanje Ormuskog moreuza postalo prioritet. Načelnik združenog generalštaba SAD general Den Kejn izjavio je 10. marta na konferenciji u Pentagonu da vojska razmatra opcije za obnavljanje komercijalnog saobraćaja.
„Razmotrićemo čitav spektar mogućnosti kako bismo stvorili vojne uslove koji bi to omogućili“, rekao je on.
Predsednik Donald Tramp je istog dana na platformi Truth Social poručio Iranu da će biti udaren „dvadeset puta jače“ ako nastavi da ugrožava plovidbene rute.
Da li će te pretnje biti dovoljne, ili će Ormuski moreuz ostati zatvoren duže nego što bilo ko želi, zavisi od pitanja na koje ni Goldman Sachs, ni IEA, ni Bela kuća ne mogu dati odgovor – koliko dugo Iran može da izdrži ekonomsku i vojnu cenu sopstvenog rata iscrpljivanja.
Istorija geopolitike pokazuje da odgovor retko bude onaj koji je neka strana u početku zamislila.
