U moru ljudi koji nas okružuju, retko će se naći jedan, koji širi optimizam. Svi ostali se tuže, jadikuju i protestuju protiv života, svi su neprijatelji Boga i ljudi, svi su kritičari svoje sudbe, oboleli od pesimizma i mizantropije. Tim bolestima samo se heroj ne zaražava, jer ima amajliju, koja ga čuva od te zaraze. Ta amajlija jeste njegova vera, od koje dolazi i njegovo poverenje prema životu. Zato je heroj spreman da primi od života sve ono što mu on ponudi, bilo to radost ili trpljenje, naslada ili bol.
Da li ima heroja i u našem vremenu, ili oni svi pripadaju isključivo prošlosti? To je pitanje, draga braćo, koje nas uvek onda uznemiruje, kad god pogledamo po jednolikoj masi ljudi, zauzetoj sitnim brigama i zagrejanoj sitnim strastima. Da li su heroji privilegija samo prošlih vremena, i da li je naše vreme samo zborište malih i osrednjih ljudi? Da li su najpre trebali da dođu u ovaj svet svi veliki, a posle njih svi mali, najpre svi jaki, a posle njih svi slabi, najpre svi svetli i srećni, a posle njih svi mračni i nesrećni? Da se priroda nije već zamorila rađajući, i da nije počela istresati iz svojih krila poslednju sitnež spremajući se da zaspi ili umre? Da nismo mi ta poslednja sitnež naše majke zemlje, koja je već ostarela, te želi da se odmori od rađanja? „Sve ima svoje vreme“, rekao je jedan stari mudrac, “ima vreme rađanju i vreme umiranju, vreme sađenju i vreme čupanju, vreme rušenju i vreme zidanju“. Da nije tako i sa herojima? Da li ima vreme heroja i vreme neheroja? Vreme. Kad priroda rađa jedan herojski porod i vreme, kad ga čupa i na mesto njegovo proizvodi sitnu proju? Da nismo mi ta sitna proja, koja je nikla na jednom iscrpljenom i ispoštenom zemljištu, na kome su dugo uspevali visoki borovi?
Takve nas misli obuzimaju, kad hodimo po pijaci ljudskog života i gledamo male ljude sa njihovim slabostima prema životu i njihovim strahom prema smrti, sa njihovim cenjkanjima i njihovim žaljakanjima, sa njihovim lažno nasmejanim licima i lažno uplakanim očima. Takve nas iste misli obuzimaju i kad mislimo sami o sebi i sravnjujemo sebe sa herojima, koji su pre nas živeli i činili čast ovoj planeti, na kojoj mi sad gmižemo, jedva što razlikujući se od prašine, po kojoj gmižemo. I obuzeti takvim mislima mi uzvikujemo često s uzdahom: blago onima, koji pre nas živeše u ovome svetu; gle oni su bili jedno herojsko pokoljenje, dostojno našeg divljenja, kao što smo mi jedno bedno i pigmejsko pokoljenje, dostojno njihovog prezrenja!
…I kad tako razmišljamo o prošlosti i sadašnjosti, mi dolazimo do zaključka, da je život imao vrednosti samo u prošlosti, da je samo u prošlosti on bio veliki i sjajan, a u sadašnjosti da je on samo jedna bedna karikatura samoga sebe. I takav zaključak dovodi nas često do očajanja. Mi se počinjemo žaliti na život, da, mi ga čak počinjemo gorko optuživati. Mi ga počinjemo optuživati zato, što je pretcima našim dao mnogo, a nama malo, i zato, što je njima dodelio ozbiljnu ulogu, a nama smešnu, i zato, što je njih izabrao za svoje heroje, a nas za svoje komedijaše, i mi se počinjemo stideti ove smešne komedije, koju život tera s nama, i koju nas nagoni da igramo, i počinjemo mrzeti život, i svoju mržnju prema njemu završavamo najzad mržnjom prema sebi, dok mržnju prema sebi ne završimo samoubistvom.
No ima jedan čovek među nama, koji se ne slaže sa takvim zaključcima našeg razmišljanja. Taj čovek čini jedan korak dalje od nas. Mi smo svi kao putnici u šumi, koji dugo i bezuspešno traže put, i kad su došli već blizu puta oni u očajanju padaju i propadaju ne znajući da im samo još jedan korak treba pa da izađu na put. Jedan čovek među nama čini taj jedan korak, na koji se mi ostali ne usuđujemo, i izlazi iz šumske tame na put obasjan svetlošću. Taj čovek, to je heroj naših dana.
On ovako misli: Život u prošlosti i život u sadašnjosti to je jedan nerazdeljen život. Gospodar i jednog i drugog jeste jedan isti. Gospodar i prošlosti i sadašnjosti obuhvata život jednom istom mišlju i oživljava jednom istom ljubavlju. Bog nije mogao ljubiti prošlost više no što ljubi sadašnjost. Bog nije mogao stvarati prošla pokoljenja ljubavlju, a sadašnje pokoljenje mržnjom; no stvarao je i jedno i drugo istom ljubavlju i istom energijom. A ono što stvara božanska ljubav i božanska energija, koja nikad ne slabi, mora biti uvek veliko i lepo.
I sadašnjost, dakle, mora biti velika i lepa kao i prošlost. Kad zemlja naša ne bi bila u stanju više da proizvodi veliko i lepo, zar bi je Bog trpeo, – Bog, kome je stalo samo do proizvođenja velikog i lepog, i Bog, koji ima više ukusa za veliko i lepo no mi? Zar bi Bog, Tvorac zvezdanog neba, trpeo, da se potom nebu koluta i jedna pepeljava kugla, na kojoj ništa osim korova i sitne proje ne uspeva?
Gle, i u prošlosti nisu rasli samo borovi, no i tada je bilo pored njih i između njih i sitne proje. No, mi ne vidimo sitnu proju prošlosti zato što smo se udaljili od nje. Mi vidimo u prošlosti samo borove, samo ono što je veliko, jer ono što je malo iščezava za naš pogled u daljini. Iz daleke prošlosti čovečanstva izdvajaju se samo nekolike herojske figure, kao što se iz jedne ravnice pokrivene maglom izdvajaju bregovi. Svi ostali legioni malih i neznatnih ljudi, koji su živeli zajedno s tim herojima, ne primećuju se iz daljine. Ovi mali i sitni ljudi ne mogu da se vide iz daleka, onako isto kao što se veliki i krupni ne mogu da vide iz bliza. Na jednoj izložbi slika čovek se mora primaći bliže malim slikama, da bi ih mogao videti. a izmaći se dalje od velikih slika, da bi ih mogao videti.
Tako je i sa istorijom sveta, ovom velikom izložbom ljudi! Da bi male ljude video, čovek mora biti sasvim blizu njih, mora biti njihov savremenik; da bi se pak veliki ljudi videli, čovek mora stajati dalje od njihovog vremena, mora ih posmatrati iz daleka. Koliko je i koliko velikih ljudi živelo i umrlo neviđeno i neprimećeno od svojih savremenika, dok im mi danas spomenike podižemo. Neprimećeni i neviđeni od svojih savremenika, oni se danas od nas primećuju i vide, dok njihovi savremenici ostaju neviđeni i neprimećeni. Nekoliko velikih svetskih mislilaca u istoriji zlostavljani su od njihovih malih savremenika kao najgori i najbeznačajniji ljudi, dok danas mi ih slavimo kao prve heroje misli i divimo im se, a njihove male i maloumne gonitelje znamo samo kao jedan zbir, kao množinu bez određenog oblika. Nekoliko velikih slikara i pesnika umrli su kao prosjaci, na tavanu.
I ove genijalne prosjake danas sav svet poznaje, dok njihovi mnogobrojni savremenici iščezavaju iz vida našeg kao sitna proja pored borova. Ko zna koliko velikih ljudi našeg vremena gladuju na tavanima, neviđeni i nepoznati, ili prezreni i odbačeni od svojih savremenika? Mi ih ne vidimo, jer ih suviše izbliza gledamo. Njih će moći videti samo daleka buduća pokoljenja. Savremenici vide samo ljude koji su na velikim položajima, no retko ili nikad ne vide ljude, koji su i bez položaja veliki.
Kao što je sadašnjost sud nad prošlošću, tako je isto budućnost sud nad sadašnjošću. Ne hitajmo, dakle, i ne osuđujmo sadašnjost kao njivu, gde samo sitna proja uspeva. Naš sud biće preran i netačan. Među tom sitnom projom ima izvesno i borova, no borova, koji će se tek docnije moći videti; među malim ljudima sadašnjosti mora da ima i heroja, no heroja, koje će tek budućnost moći zapaziti. Heroji su uvek malobrojni, dok su mali ljudi uvek mnogobrojni. I to je razlog, da heroji u jednom vremenu ostaju nezapaženi. Ko veruje, da i u našem vremenu postoje heroji, taj je na putu, da i sam postane heroj…
Ako me pitate, gde je heroj našeg vremena, ja ću vam kazati, draga braćo; zagledajte svak’ u sebe, možda je u vama. Gle, nijednog od vas niko tako duboko ne poznaje kao što vi sami sebe poznajete. Samo duh koji je u čoveku poznaje čoveka.
Onaj će od vas biti heroj, koji oseti ritam, po kome korača život u sadašnjosti.
Onaj će od vas biti heroj, koji poštuje i ljubi život u sadašnjosti kao i u prošlosti, i ne želi da bude na drugom mestu u vremenu, no na ovom, gde je sad.
Onaj će od vas biti heroj, kome nauka ne zatvara oči no otvara, i koga nauka raduje, a ne žalosti, i kome nauka jača nadu, a ne čupa je, i podiže srce, a ne gnječi ga.
Onaj će od vas biti heroj, koji kao političar veruje u srećnu zvezdu ovoga naroda, i verom svojom gleda tu zvezdu na nebu budućnosti i k njoj krmani i upravlja brod, na kome se mi svi nalazimo.
Onaj će od vas biti heroj, koji se kao roditelj žrtvuje za dobro svoje dece, a kao građanin za dobro svoje zemlje, a kao čovek za dobro celoga čovečanstva.
Onaj će od vas biti heroj, koji trpi, no kome trpljenje ne malaksava ni veru u Boga, ni nadu na svetlije dane, ni ljubav prema životu.
Onaj će od vas biti heroj, koji se kao prost radnik diže izjutra u pet sati, izljubi decu svoju i prekrije svojim pokrivačem, da bi im toplije bilo, pa se žuri kroz poluosvetljene ulice u fabriku na svakodnevni, monotoni posao svoj, i koji u žurbi svojoj stigne da pogleda u zvezdano nebo nad sobom i rekne: „o velika i ćutljiva vasiono oko mene, gle i ja nosim s pokornošću krst svoj, koji si mi ti natovarila; nosim ga, i nije mi težak“.
Ona će žena biti herojkinja, koja sama sebi govori: „od karaktera moga sina zavisi sreća celoga naroda srpskog, a njegov karakter zavisi od mene, dakle, sreća celog srpskog naroda zavisi od mene“.
Dovoljno je, draga braćo, da nađete u sebi herojstva ma koliko jedno zrno gorušično. Stavite pored toga zrna herojstva još jedno toliko zrno vere, i vi ćete moći brda pokretati, i moći ćete reći: neka Srbija bude srećna, i Srbija će morati biti srećna.
Dovoljno je, draga braćo, da nađete u sebi herojstva ma koliko jedno zrno gorušično. Stavite pored toga zrna herojstva još jedno toliko zrno vere, i vi ćete moći brda pokretati, i moći ćete reći: neka Srbija bude srećna, i Srbija će morati biti srećna.
Vladika Nikolaj
