Možda su baš u pravu oni koji tvrde da su sami naši kaluđeri i duhovnici bili prvi začetnici epskih narodnih pesama, pogotovu onih iz Kosovskog ciklusa, jer samo ti narodni, iz naroda i za narod, ljudi i duhovnici mogli su da onako hrišćanski i jevanđelski dožive i izraze Kosovsko opredeljenje i etiku Srbina hrišćanina, naroda koji se u istoriji radije opredeljuje za Carstvo Nebesko negoli za carstvo zemaljsko, jer „zemaljsko je zamalena carstvo, a nebesko uvek i doveka“.
O istoj hrišćanskoj etičnosti i humanosti Srpskog narodnog shvatanja podviga čojstva i junaštva svedoči Isidora Sekulić: „I herojska ličnost i herojska žrtva, po našoj narodnoj pesmi, ne služe u prvom redu državi i prestižu, nego služe kao svetao primer ljudski, ne bi li se život čoveka popravio. Religioznost u našem narodu sudila je pravo: da ništa ljudsko nije savršeno, da nema idealnog upravljanja (vladanja), da nema čoveka bez slabosti, da nema naroda najboljeg. Žrtva i herojstvo su putevi ka savršenstvu, ali savršenstvo je u Bogu. I neprijatelj može biti bolji od onoga ko ga je pobedio. Starina Novak se ne boji nikoga, ali se boji Boga. Marko plače što pogubi boljega od sebe. Vojvode naše iz prvog ustanka utučeni su pred slikom poniženja i propasti turske, jer je to i propast ljudi uopšte. Uostalom, i 1918. godine, narod je naš potresen gledao katastrofu Austrije.
Po narodnoj pesmi našoj, heroji naši za spoljašnje slobode bili su uvek i borci za unutrašnju slobodu, slobodu koja čezne za svetošću i lepotom. Naše nacionalno opredeljenje bitno je u težnjama religioznim i etičkim, u težnji da oplemenjuje i omorališe ono što nije lepota i moral“. Naša narodna pesma, i prosti narodni ljudi, „koji su pasli koze na Balkanu“ a stvarali tako uzvišeni moralni epos i etos narodni, „svedočanstvo su naše rase. Polako, humanost ustaje u nama protiv varvarstva, religioznost protiv svega onoga što nije onoliko slobodno koliko je slobodan duh. Dvorova (mi Srbi) nemamo iz prošlosti, ali crkvama i manastirima smo zasejani. Crkva i manastir su bili što i kuća, i vladaru i čobaninu, i pismenom i nepismenom, i junaku i običnom čoveku“.
Nema sumnje, dakle, da su srpske narodne pesme prožete verom u Boga („Narodna pesma puna je Boga, i uvek s Bogom počinje i konci se u nebo vezuju“ – Miloš Đurić), prožete su hrišćanskim duhom i jevađelskom etikom, pa su otuda u pravu oni koji smatraju da su one i nastajale uglavnom oko crkava i manastira, tih vekovnih srpskih Božijih i narodnih kuća, opštih sabirnih i sabornih domova Božijih i narodnih.
Isto je tako samo podvižnički i blagodatno iskusan čovek Crkve Srpske mogao da čitav kosovski etos i epos Srpskog naroda doživi i izrazi, verno osnovnom hrišćanskom nastrojenju narodne duše, kao svenarodno saznanje svojih grehova (zbog kojih „Bog se dragi na Srbe razljuti za njihova mnoga sagrešenja“) i kao svenarodno pokajanje, ali pokajanje kao svesno saznanje svoje odgovornosti pred Bogom, te stoga pokajanje koje preporađa i življuje, koje iz smrti vaskrsava, jer je i sama smrt bila u znaku Krsta, a to znači sa nadom na Vaskrsenje.
