Можда су баш у праву они који тврде да су сами наши калуђери и духовници били први зачетници епских народних песама, поготову оних из Косовског циклуса, јер само ти народни, из народа и за народ, људи и духовници могли су да онако хришћански и јеванђелски доживе и изразе Косовско опредељење и етику Србина хришћанина, народа који се у историји радије опредељује за Царство Небеско неголи за царство земаљско, јер „земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека“.
О истој хришћанској етичности и хуманости Српског народног схватања подвига чојства и јунаштва сведочи Исидора Секулић: „И херојска личност и херојска жртва, по нашој народној песми, не служе у првом реду држави и престижу, него служе као светао пример људски, не би ли се живот човека поправио. Религиозност у нашем народу судила је право: да ништа људско није савршено, да нема идеалног управљања (владања), да нема човека без слабости, да нема народа најбољег. Жртва и херојство су путеви ка савршенству, али савршенство је у Богу. И непријатељ може бити бољи од онога ко га је победио. Старина Новак се не боји никога, али се боји Бога. Марко плаче што погуби бољега од себе. Војводе наше из првог устанка утучени су пред сликом понижења и пропасти турске, јер је то и пропаст људи уопште. Уосталом, и 1918. године, народ је наш потресен гледао катастрофу Аустрије.
По народној песми нашој, хероји наши за спољашње слободе били су увек и борци за унутрашњу слободу, слободу која чезне за светошћу и лепотом. Наше национално опредељење битно је у тежњама религиозним и етичким, у тежњи да оплемењује и оморалише оно што није лепота и морал“. Наша народна песма, и прости народни људи, „који су пасли козе на Балкану“ а стварали тако узвишени морални епос и етос народни, „сведочанство су наше расе. Полако, хуманост устаје у нама против варварства, религиозност против свега онога што није онолико слободно колико је слободан дух. Дворова (ми Срби) немамо из прошлости, али црквама и манастирима смо засејани. Црква и манастир су били што и кућа, и владару и чобанину, и писменом и неписменом, и јунаку и обичном човеку“.
Нема сумње, дакле, да су српске народне песме прожете вером у Бога („Народна песма пуна је Бога, и увек с Богом почиње и конци се у небо везују“ – Милош Ђурић), прожете су хришћанским духом и јевађелском етиком, па су отуда у праву они који сматрају да су оне и настајале углавном око цркава и манастира, тих вековних српских Божијих и народних кућа, општих сабирних и саборних домова Божијих и народних.
Исто је тако само подвижнички и благодатно искусан човек Цркве Српске могао да читав косовски етос и епос Српског народа доживи и изрази, верно основном хришћанском настројењу народне душе, као свенародно сазнање својих грехова (због којих „Бог се драги на Србе разљути за њихова многа сагрешења“) и као свенародно покајање, али покајање као свесно сазнање своје одговорности пред Богом, те стога покајање које препорађа и живљује, које из смрти васкрсава, јер је и сама смрт била у знаку Крста, а то значи са надом на Васкрсење.
