Tišina koja ponekad kao da odzvanja sa visine neba nije znak zaborava, već najdublji govor poverenja. U njoj se krije put koji srce vodi duše ka dubljem susretu sa Ljubavlju. Bog nije Bog buke, već Bog tišine – i u toj tišini otkriva se više nego u svakoj reči. Kako čuti i razumeti taj tihi šapat koji ispunjava svaki nemi prostor? Postoji trenutak u životu kada svaka reč zakasni. Kada saveti izgube smisao, a utehe zvuče kao prazne fraze. Kada ni najbliži ne mogu da pomognu. Kada čovek stoji sam – u svom ličnom Getsimanskom vrtu – i traži od Boga samo jedno: da progovori. A On – ćuti.
Možda je to ćutanje bolnije od same nevolje. Ono rađa pitanja koja peku. Gde je Bog? Zašto ne odgovara? Zar ne vidi? Zar ne čuje? Ali ovo pitanje nije novo. Postavljali su ga proroci, apostoli, mučenici. Ipak, ćutanje Božije nije praznina. Ponekad je ono – najglasniji poziv.
Ćutanje kao poziv na dublju veru
Bog ne ćuti zato što je daleko. On ćuti zato što želi da Mu priđemo bliže. Dokle god nam odgovori stižu brzo, mi često ostajemo na površini – kao deca koja traže od roditelja slatkiše, ali ne i razgovor. Ali kad Bog ućuti, u čoveku se nešto slomi. Tada molitva više nije obaveza. Postaje krik. Postaje suza. Postaje povratak srcu.
Hananejka iz Jevanđelja znala je to ćutanje. Njena ćerka je bila teško mučena, a Hristos – ćuti. Apostoli hoće da je oteraju, ali ona ne odustaje. Umesto da se uvredi, ona se smiri. I dobija jedini kompliment koji je Hristos u Evanđelju dao: „O, ženo, velika je vera tvoja!“ (Mt. 15,28)
Ćutanje Božije je nekad poverenje. On veruje da ćeš Mu verovati i kada Ga ne čuješ. Jer ljubav koja ostaje u tišini – istinska je.
Ćutanje kao očišćenje duše
Možda Bog čeka da najpre mi ućutimo.
Savremeni čovek je okružen bukom. I unutra i spolja. Toliko misli, briga, očekivanja, straha, ambicija. Molitve često nisu ništa drugo do spiskovi: „Daj mi ovo, uradi ono, zaštiti me od ovoga…“ Retko pitamo šta Bog hoće. Ali tek kada unutrašnja bura utihne, čuje se šapat.
Prorok Ilija je tražio Boga. Prošao je silan vetar, i zemljotres, i oganj. Ali Gospod nije bio u njima. Na kraju, pojavio se tihi, laki povetarac. I tu – beše Gospod. (1. Carevima 19) „Budi tih pred Gospodom i čekaj Ga“ (Ps. 37,7). To je poziv na duboku unutrašnju sabranost. Bog nije onaj koji upada u život. On ne viče. On je tu – ali se skriva da bismo Ga tražili.
Ćutanje Božije uči nas ćutanju pred Njim. A to ćutanje – nije praznina, nego prisustvo.
Ćutanje kao priprema za čudo
Često je tišina uvod. Noć pred zoru. Praznina pre punoće. Pogledajmo Jova. Izgubio je sve – porodicu, zdravlje, ugled. Ljudi mu se smeju. Žena mu kaže: „Prokuni Boga i umri.“ A Bog – ćuti. Ćuti sve dok Jov ne prestane da postavlja pitanja, da traži objašnjenja. I tek tada, u najdubljem smirenju, kaže: „Do sada sam samo slušao o Tebi, a sada Te očima vidim.“ (Jov 42,5) Tek tada – Bog progovara. I sve mu vraća.
Božije ćutanje je kao polje u koje se seje seme. Ništa se ne vidi. Ali ispod zemlje – niče nešto novo.
Često čekamo čudo spolja, a Bog radi čudo u nama. Obrađuje srce, seče suvišno, dubi nove prostore za veru. Njegova tišina – nije odsustvo. To je duboki rad. Kao hirurg koji ne priča dok operiše.
Ćutanje koje poziva na lični krst
Neka ćutanja nisu prolazna. To su životni krstovi. Oni se ne rešavaju, ali se osvećuju. Ljudi često pitaju: „Zašto se ovo meni dešava?“ Ali ponekad nema odgovora. Ili bolje rečeno – odgovor nije u rečima, već u tome šta ćemo postati kroz tu patnju.
Sveti Siluan Atonski godinama je molio Boga da mu se ponovo javi kao u mladosti. Ali Nebo je ćutalo. Tek iz tog bolnog ćutanja rođena je jedna od najdubljih pravoslavnih misli: „Drži um svoj u adu, i ne očajavaj.“ To nije rečenica koja se smišlja. To je plod ćutanja – i trpljenja.
Ćutanje nas vodi dublje od pitanja. Ono nas ne uči da izbegavamo bol, već da se preobrazimo u njemu. Da ne bežimo od krsta, već da ga ponesemo sa Njim. I tada – više i ne pitamo: „Zašto Bog ćuti?“, već: „Gospode, šta želiš da mi kažeš ovom tišinom?“
Bog ćuti da bismo Ga voleli zbog Njega samog
Kada sve utehe nestanu, kada molitva postane samo tišina, kada sve izgleda kao prazno mesto – ostaje On. On, ne kao Bog koji ispunjava želje, nego kao Ljubljeni. Onaj koji je tu i kada ništa ne daje. Tada vera postaje ljubav. Ne ljubav zbog koristi, već ljubav koja voli Njega – zato što je On On. I to je početak zrelog odnosa sa Bogom.
Kao što pravi prijatelj ne traži usluge i razgovor, nego prisustvo – tako i duša, kada prođe kroz tišinu, počinje da želi samo jedno: Njega. Ne Njegove darove, već Njegovo lice.
I na kraju…
Ne boj se ako Bog ćuti. Njegovo ćutanje nije znak da te zaboravio. Naprotiv – možda je znak da ti veruje. Da si Mu dovoljno blizu da te vodi dubljim putem. Putem srca.
Bog nije Bog buke. On je Bog tišine. I Njegova tišina može biti punija od svakog glasa – ako Ga slušamo srcem, ne ušima.
Njegovo ćutanje nas ne odvaja od Njega. Ono nas uvodi u Njega.
