Emanuil – s nama je Bog. Ne idol, i ne ideja, i ne slutnja ni teorija, nego istinski i pravi, večni Bog. On se rodio kao mladenac od prisnodjeve Marije. Praznik Njegovog rođenja – koliko nam je poznato – samo se na srpskom jeziku od svih jezika na svetu naziva Božić ili Bogić, što će reći Mali Bog. Kao što bi sina carevog nazvali carevićem, ili sina kraljevog kraljevićem, tako su Srbi od starine nazvali Sina Božijeg – Božić. Dan Njegovog rođenja, dakle, nazvali su Srbi po suštini ili po bitnosti Rođenoga u taj dan – Božić. Kako je to divno, i puno razuma i slovesne krasote! Često narodna terminologija pomaže teologiji, olakšava shvatanje velikih dogmi vere naše. Prevečni Sin Božji javio se u telu, kao čedo Božje, kao Mali Bog; iako Bog od Boga, Svetlost od Svetlosti, jednobitan sa Ocem i savečan Ocu, no u kolovratu vremena mali zbog tela i u telu – Božić.
Kada su Jevreju pitali Gospoda Hrista ko je On, dobili su odgovor: Početak. Zaista On je početak stvaranja, početak obnovljenja, početak slovesnosti, početak svega dobroga i slavnoga. Dogma o Njegovom vaploćenju (ovako stoji u izvorniku, prim. ur.) početna je dogma naše vere u tom smislu što su se kroz nju objavile i shvatile i sve ostale velike dogme. Kao što se reflektorom u noći razbijaju tmine na sve strane unaokrug i prosipa svetlost po nevidljivim predmetima te postaju vidljivi tako se verom u Emanuila – t. j. u prisutnoga Boga, u Boga u telu među telesnima, rasipa svetlost na tajne neba i zemlje, te tamno postaje svetlo, i daleko blisko, i nepojamno pojamno, i prorečeno ostvareno.
Početak mudrosti i radosti i svetlosti i punog života jeste, dakle, Emanuil, što će reći s nama Bog. A kada je Bog s nama, ko će protiv nas? Zato crkva Božja sa ushićenjem i pobedonosno peva: S nama je Bog, razumite neznabošci i pokorite se, jer je s nama Bog.
S nama je Bog – ovo je prvo što moramo imati u vidu na osvitku Nove godine. Ovo je prvi uslov sreće u Novoj godini. Neka bi nam bila srećna!
Sveti vladika Nikolaj Žički
O Božiću, 1939.
