Sveti Jovan Vladimir, bio je vladar Duklje, najistaknutije srpske kneževine tog doba, od oko 1000. do 1016. godine. Njegova vladavina odvijala se tokom dugotrajnog rata između Vizantije i Samuilovog carstva.
Bio je u savezništvu sa Vizantijom, što mu nije pomoglo da zaštiti svoju zemlju od cara Samuila, koji je osvojio Duklju 1009/1010, a njega utamničio u Prespi, na jugozapadu današnje Makedonije.
Prema Letopisu Popa Dukljanina, Samuilova ćerka Teodora Kosara je, zavolevši zarobljenog kneza, izmolila oca da je uda za njega. Car je dao Kosaru za ženu Vladimiru, a zatim svog novopečenog zeta vratio na dukljanski presto da vlada kao njegov vazal.
Ovo je verovatno narodna, ulepšana i romantizovana verzija braka iz interesa. U stvarnosti, ovaj brak je mogao biti rezultat političke procene Samuila, koji je možda smatrao da će mu Vladimir kao zet biti verniji i korisniji vazal. Rešivši na ovaj način pitanje Duklje, car se mogao bolje koncentrisati na Makedoniju i Tesaliju, gde je bilo glavno žarište sukoba sa Vizantijom.
Kako bilo, nakon oslobođenja Vladimir se vratio na presto, a sa sobom je doveo i kraljicu. On i Kosara su živeli u skladom braku, ali nisu imali dece.
Relikvija vezana za Svetog Jovana Vladimira je krst za koji se veruje da ga je držao u rukama kada su ga pogubili. Reč je o drvenom krstu optočenom srebrom, koji je, prema predanju, knez Jovan Vladimir držao u rukama kada je pogubljen.
Taj krst se tradicionalno čuva u porodici Andrović iz Veljih Mikulića kod Bara. Svake godine na Trojičin dan iznosi se pred litijom na vrh planine Rumije. Sveti Jovan Vladimir se smatra nebeskim zaštitnikom ovog grada.
Blagosiljanje sve četiri strane svijeta sa vrha Rumije, krstom Svetog Jovana Vladimira
Sveti Jovan Vladimir, prvi srpski svetitelj vladar, i u Crkvi i u narodu, poštuje se u Albaniji, gdje su mu mošti, Sjevernoj Makedoniji, Grčkoj, Bugarskoj, Srbiji…, ali nigdje tako… pic.twitter.com/JfgeosMMXr
— Protojerej Jovan Plamenac (@Protojerej14788) June 24, 2024
Priča o Krstu
Priča o tome kako je krst dospeo u ruke porodice Andrović veoma je živopisna, rekao je ranije u razgovoru za Sputnjik reditelj filma „Čuvari“ Miljan Gogić.
„Priča o krstu vezana je za priču o bugarskom caru Samuilu i njegovom sinovcu caru Vladislavu, koji je ubio kneza Vladimira. Vladislav mu je ovaj krst poslao kada ga je pozvao na pregovore, kao garant da mu se ništa neće dogoditi. Knez Vladimir mu je odgovorio da mu nije potreban zlatni krst, što mu je Vladislav prvobitno nudio. Rekao je da mu je dovoljan drveni. Vladislav mu je poslao drveni krst, a Vladimir je potom sa tim krstom otišao u Prespu. Tu ga je Vladislav pogubio“, priča Gogić.
Među svedocima na pogubljenju bio je i sveštenik koji je ovu relikviju uzeo i poneo sa sobom. On je imao tri kćeri. Jednoj od njih je dao krst, a ona ga je kao miraz donela u porodicu Andrović, u kojoj se udala.
„Sveštenik je drugoj kćerki poklonio jezero pored Ulcinja, a trećoj devet bunara. To govori koliko je ovaj krst bio vredan. Porodica Andrović ga čuva već 900 godina i uvek samo dva njena člana znaju gde se relikvija krije“, objašnjava autor filma.
Čast i teret
O tome kakvo blago čuva porodica Andrović govori i podatak da su mnogi u proteklih devet vekova želeli da ga se domognu, da ga otmu ili otkupe, od Turaka, preko Nemaca i Italijana, potom režima Josipa Broza Tita, sve do aktuelnih crnogorskih vlasti.
„Krst jeste jedinstven, ima svoje moći, ko veruje. Ja sam tek na kraju, kada smo išli da snimamo iznošenje krsta, osetio težinu koju nosi Milo Andrović, glavni čuvar krsta. To je nešto neverovatno i može se videti kroz film. Kada kažete da nešto čuvate, ljudi pređu preko toga. Milo mi je, međutim, iskreno, onako uz rakiju, ispričao koliki teret nosi. Na primer, jedan od rođaka je tražio od njega da mu dâ krst da ga čuva i Milo mu ga je dao. Nakon šest meseci rođak ga je pozvao i rekao mu da ne može više. Teret je ogroman upravo zbog toga što se krst štiti već vekovima“, objašnjava reditelj.
