Свети Јован Владимир, био је владар Дукље, најистакнутије српске кнежевине тог доба, од око 1000. до 1016. године. Његова владавина одвијала се током дуготрајног рата између Византије и Самуиловог царства.
Био је у савезништву са Византијом, што му није помогло да заштити своју земљу од цара Самуила, који је освојио Дукљу 1009/1010, а њега утамничио у Преспи, на југозападу данашње Македоније.
Према Летопису Попа Дукљанина, Самуилова ћерка Теодора Косара је, заволевши заробљеног кнеза, измолила оца да је уда за њега. Цар је дао Косару за жену Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански престо да влада као његов вазал.
Ово је вероватно народна, улепшана и романтизована верзија брака из интереса. У стварности, овај брак је могао бити резултат политичке процене Самуила, који је можда сматрао да ће му Владимир као зет бити вернији и кориснији вазал. Решивши на овај начин питање Дукље, цар се могао боље концентрисати на Македонију и Тесалију, где је било главно жариште сукоба са Византијом.
Како било, након ослобођења Владимир се вратио на престо, а са собом је довео и краљицу. Он и Косара су живели у складом браку, али нису имали деце.
Реликвија везана за Светог Јована Владимира је крст за који се верује да га је држао у рукама када су га погубили. Реч је о дрвеном крсту опточеном сребром, који је, према предању, кнез Јован Владимир држао у рукама када је погубљен.
Тај крст се традиционално чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра небеским заштитником овог града.
Благосиљање све четири стране свијета са врха Румије, крстом Светог Јована Владимира
Свети Јован Владимир, први српски светитељ владар, и у Цркви и у народу, поштује се у Албанији, гдје су му мошти, Сјеверној Македонији, Грчкој, Бугарској, Србији…, али нигдје тако… pic.twitter.com/JfgeosMMXr
— Протојереј Јован Пламенац (@Protojerej14788) June 24, 2024
Прича о Крсту
Прича о томе како је крст доспео у руке породице Андровић веома је живописна, рекао је раније у разговору за Спутњик редитељ филма „Чувари“ Миљан Гогић.
„Прича о крсту везана је за причу о бугарском цару Самуилу и његовом синовцу цару Владиславу, који је убио кнеза Владимира. Владислав му је овај крст послао када га је позвао на преговоре, као гарант да му се ништа неће догодити. Кнез Владимир му је одговорио да му није потребан златни крст, што му је Владислав првобитно нудио. Рекао је да му је довољан дрвени. Владислав му је послао дрвени крст, а Владимир је потом сa тим крстом отишао у Преспу. Ту га је Владислав погубио“, прича Гогић.
Међу сведоцима на погубљењу био је и свештеник који је ову реликвију узео и понео са собом. Он је имао три кћери. Једној од њих је дао крст, а она га је као мираз донела у породицу Андровић, у којој се удала.
„Свештеник је другој кћерки поклонио језеро поред Улциња, а трећој девет бунара. То говори колико је овај крст био вредан. Породица Андровић га чува већ 900 година и увек само два њена члана знају где се реликвија крије“, објашњава аутор филма.
Част и терет
О томе какво благо чува породица Андровић говори и податак да су многи у протеклих девет векова желели да га се домогну, да га отму или откупе, од Турака, преко Немаца и Италијана, потом режима Јосипа Броза Тита, све до актуелних црногорских власти.
„Крст јесте јединствен, има своје моћи, ко верује. Ја сам тек на крају, када смо ишли да снимамо изношење крста, осетио тежину коју носи Мило Андровић, главни чувар крста. То је нешто невероватно и може се видети кроз филм. Када кажете да нешто чувате, људи пређу преко тога. Мило ми је, међутим, искрено, онако уз ракију, испричао колики терет носи. На пример, један од рођака је тражио од њега да му дâ крст да га чува и Мило му га је дао. Након шест месеци рођак га је позвао и рекао му да не може више. Терет је огроман управо због тога што се крст штити већ вековима“, објашњава редитељ.
