Manastiri Hristoleontisa, Sveti Nektarije, Sveta Katarina nude utočište za one koji traže spokoj, dok manji i skriveni prostori, poput manastira Svetog Mine, dozvoljavaju putniku da pronađe tihi kontakt s prirodom. Egina nije samo turistička destinacija. To je mesto gde čovek može da se vrati sebi, gde duhovnost i priroda idu jedno uz drugo, a svaki trenutak postaje tihi blagoslov.
Ona je jedno od onih ostrva koje deluje kao da je stvoreno za odmor duše. Blizu je Atine, ali čim kročite na njene obale, imate utisak da ste daleko od užurbanosti i gužve. Mala luka s ribarskim čamcima i tavernama gde miriše sveža riba, kaldrmisane ulice s kućama u bojama sunca i mora, a nad svim tim onaj osećaj topline i gostoprimstva. Ljudi su nasmejani, spremni da pomognu. Pošto je Zevs s Eginom, lepom ćerkom rečnog boga Asopa, dobio sina Eaka, ostrvo je dobilo ime Egina, a Eak je postao prvi kralj.
Iako je brdovita i vulkanskog porekla, ima plodno tlo i obilato rastinje.
Naseljena je još u vreme Mikenske civilizacije. Atina ju je pripojila u petom veku pre n. e. Zatim potpada pod vlast Zapada, a u 16. veku osvajaju je Turci i nakratko Mlečani u 17. veku. Bila je prestonica od 1828. do 1830. godine. Dolazeći iz Atine trajektom, na samom pristaništu dočekuje nas Crkva Svetog Nikole i obližnja Svetog Dionisija. A tu je i arheološki muzej. Ljubitelji istorije mogu posetiti mnoge lokalitete kao što su arheološki hram boginje Afaje (jedne od ćerki vrhovnog boga Zevsa) i stari grad Paleohora s brojnim crkvama i manastirima.
Najznačajnija mesta na ostrvu su glavni grad Egina, na zapadu, Perdika na jugozapadu, Souvala na severu i na istoku Agija Marina. U glavnom gradu nalazi se zgrada prve grčke vlade, sirotište koje je osnovao prvi guverner Grčke Janis Kapodistrijas, kuće vođa grčke revolucije i kuće grčkih političara. Ljudi ovde uzgajaju vinovu lozu, masline i pistaće. Inače, sredinom septembra svake godine ostrvo slavi Festival pistaća. Ulice su ukrašene tezgama koje nude svakakve proizvode od pistaća i svetkovina nije samo proslava hrane, već kulture i tradicije.
Egina je dobro povezana brodovima i trajektima, tako da se lako može doći do obližnjih ostrva kao što su Hidra, Agistri, Poros, Moni.
Ovo nije ostrvo koje želi da vas zaslepi – već da vas umiri. Egina nije tek odredište na mapi, već jedan tihi susret s morem, ljudima i samim sobom.
Agija Marina je jedno od najpopularnijih turističkih mesta na ostrvu Egina, udaljeno samo oko deset kilometara od glavnog grada. Poznato je po svojim dugim peščanim plažama, čistom moru tirkizne boje i nevelikoj dubini pa je idealno za porodice s decom. Raznovrsni restorani i taverne nude svežu ribu i lokalne specijalitete. Crkva Svete Marine, tj. Ognjene Marije, po kojoj je mesto dobilo ime, a Grci je proslavljaju 17. jula, nalazi se na kraju najveće peščane plaže na ostrvu. Agija Marina je malo mesto na istočnoj obali, na oko osam kilometara od manastira Svetog Nektarija, najveće znamenitosti ostrva. Do manastira se može doći pešice, ali je teren brdovit. Tu su i taksiji koji će hodočasnike prevoziti za oko desetak evra, dok autobusom vožnja košta dva evra. Manastir Svetog Nektarija Eginskog je nemoguće zaobići. Izgrađen je gde je svetac proveo poslednji deo svog života i osnovao monašku zajednicu. Iako je mlad manastir, nastao početkom 20. veka, jedan je od najznačajnijih hramova u Grčkoj, treći po značaju i posećenosti, posle Svete Gore i Meteora.
Sveti Nektarije (Anastasije Kefalas) živeo je i stvarao krajem 19. i početkom 20. veka. Kada se zamonašio, dobio je ime Lazar, a zatim monaški čin i ime Nektarije. Čudesna je simbolika njegovih imena: Anastasije znači vaskrsenje, Lazar je vaskrsao četvrti dan posle smrti, a nektar su božanski sokovi koje pijemo. Zbog spletki i nepravdi koje su mu nanete morao je da se povuče. Greška je ispravljena nakon njegove smrti i kanonizovan je 1961. godine. Smatra se zaštitnikom bolesnih, posebno onih od duševnih bolesti i raka.
Živeo je skromno, kao propovednik i duhovnik.
Osnovao je 1904. manastir Svete Trojice na ostrvu Egina, koji je postao mesto njegovog podviga i gde je stekao veliku ljubav naroda.
Bio je veoma obrazovan i plodan pisac. Njegova dela obuhvataju:dogmatske i bogoslovske knjige (o veri, Svetom pismu, crkvi), asketske i pastirske pouke (o duhovnom životu, smirenju, ljubavi), besede i molitve, pesme i himne, među kojima je najpoznatija „Agni Partene”. O njemu su napisane mnoge knjige i snimljen film „Božiji čovek”.
Manastir je veliki kompleks koji se sastoji od Crkve Svete Trojice, zatim je tu nova crkva s ogromnom kupolom i dva zvonika, koja je osveštana 1994. i veoma podseća na Hram Svetog Save. Pri staroj crkvi nalazi se srebrni sarkofag s moštima, ikona sveca i odaje u kojima je živeo i stvarao, kapela s njegovim prvobitnim grobom. Njegovo telo je počivalo netruležno, a mošti se danas nalaze upravo ovde. Mnoga isceljenja i čudesa pripisuju se upravo njemu.
Ma gde ga verni prizivaju u molitvama s verom, stiže uvek. Raslabljene duhovno i telesno učvršćuje, hrome i bolesne isceljuje, đavoimane spasava.
Kada krenete nizbrdo, ka svetilištu Svetog Nektarija i dalje ka luci i životu koji se odvija užurbano, ostaje utisak da ste na vrhu brda ostavili jedan deo svog tereta.
Na svega dva-tri kilometra od manastira Svetog Nektarija nalazi se manastir Hristoleontisa, mada je subjektivan osećaj da je mnogo više. Nalazi se na vrhu samog ostrva i prilično je nepristupačan.
Manastir je jedan od najstarijih na Egini, sazidan u 11. veku. Nekada su dve trećine ostrva pripadale upravo njemu. Kamene zidine i visoka kapija deluju kao da čuvaju tajnu i otkrivaju da ovo nije bio samo manastir, već i pribežište. Crkva je ukrašena ikonama koje sijaju u polumraku, a sveća koja gori pred njima kao da osvetljava ne samo likove svetaca, nego i misli onoga ko se moli. Centralno mesto zauzima ikona Bogorodice s Isusom Hristom, a iznad nje je Hristoleontisa, koja se smatra zaštitnicom ostrva, pred kojom se Sveti Nektarije često molio. Ikona je čudotvorna i pomaže kod mnogih bolesti, kao što su karcinom i neplodnost. Hristoleontisa nije manastir u koji svrate samo vernici. To je mesto na koje dolaze i putnici koji traže mir ili možda samo trenutak da čuju sopstvene misli. Tu čovek shvati da nije sam – da je deo jedne neprekinute niti koja povezuje vekove i duše u molitvi.
Hristoleontisa ostaje kao tihi blagoslov u duši, kao podsećanje da na svakom ostrvu, u svakoj tišini postoji mesto gde se zemlja i nebo dodiruju. Posetilac koji sedne na klupu ispred manastira ima utisak da je celo ostrvo pod njegovim nogama. Jedan od najlepših pogleda na ostrvo i okolinu – naročito u zalazak sunca. Hristoleontisa nije samo mesto za turističku razglednicu. Ona je živo svedočanstvo vremena kada je vera bila štit, a zajedništvo utočište.
Nedaleko od manastira Svetog Nektarija, skriven u zelenilu leži manastir Svete Katarine. Njegov izgled je skroman, ali u toj jednostavnosti krije se posebna lepota.
Crkva Svete Katarine je tiha, ali unutar njenih zidova vlada duboka duhovna toplina. Svetlost sveća obasjava ikone i podseća na svetiteljku čije ime manastir nosi – ženu velike vere, mudrosti i snage. Sveta Katarina je ranohrišćanska mučenica i svetiteljka. Prema predanju Isus Hristos dao joj je prsten, što je protumačeno da ona svoj život treba da posveti Bogu. Njen primer ovde živi kao opomena i kao uteha: da vera i istina uvek imaju veću snagu od prolaznih iskušenja. Na samom ulazu su čudotvorne ikone ranohrišćanskih stradalnika Sv. Spiridona, Sv. Katarine i Sv. Agatije.
Tu se, naime, čuva ruka Svete Katarine, čestice moštiju Svetog Spiridona i neobična ikona na kojoj ovaj svetac otvara i zatvara oči.
Manastir Svetog Mine nema monumentalnost velikih svetinja, niti je na mapama označen krupnim slovima, ali upravo u toj skromnosti krije se njegova čar. Miris bora i maslina prati putnika sve do kapije, a tišina koja vlada oko manastira čini da čovek ima osećaj da je zaista zakoračio u jedan drugi svet.
Crkva je mala, ukrašena ikonama. Tu čovek oseti da nije veličina zidova ta koja čini svetilište, već vera i molitve koje su vekovima sabirane u njima.
Manastir Svetog Mina je mesto na koje često svraćaju oni koji traže mir, daleko od većih gužvi i hodočašća. To je duhovni svetionik skriven u prirodi, kao tihi podsetnik da na ostrvu prepunom sunca i života uvek postoje i riznice u kojima sve stane.
Ko jednom zastane pred njegovim zidinama, ponese u sebi osećaj da je bio na mestu gde je i najmanji šapat molitve dovoljan da se čuje do neba.
Moni, netaknuta priroda
Nedaleko od Egine, na svega nekoliko kilometara od obale, leži malo nenaseljeno ostrvo Moni. Do njega se stiže brodićem iz Perdike ili glavne luke, a već na prvi pogled osvaja svojom netaknutom prirodom.
Ime ostrva potiče od reči „moni”, što znači „manastir”, jer je u prošlosti bilo u vlasništvu manastira Hrisoleontisa sa Egine. Danas je Moni zaštićeno prirodno područje, koje se čuva od građenja i urbanizacije.
Ostrvo je poznato po gustoj šumi i čistim plažama. Unutrašnjost je prekrivena bujnim rastinjem, a zanimljivo je da na Moniju živi više vrsta slobodnih životinja: jeleni, paunovi. Posetioci ih često mogu videti kako bez straha šetaju blizu plaže ili prolaze kroz šumu.
Plaže na Moniju su male, ali kristalno čiste, s tirkiznim morem koje je mirno i prozirno.
„Agni Partene” (Čista Djevo)
Ovu pesmu je Sveti Nektarije napisao u čast Presvete Bogorodice.
To je himna Bogorodici, nastala u poetskoj i liturgijskoj formi, kao izraz njegove duboke ljubavi i poštovanja prema Majci Božijoj.
Peva se i danas u pravoslavnim hramovima i manastirima širom sveta.
Sadrži 24 strofe u kojima se Bogorodica veliča kao čista, blažena, neporočna i Majka Spasitelja. Osveštano ulje može se nabaviti u prodavnicama u okviru manastira. Pripremano je s blagoslovom, pomaže pri isceljenju uz molitvu za zdravlje duše i tela. Ovde dolaze hodočasnici svih vera. Neko se moli za spasenje, neko za smirenje, a neko za čudo.
