Манастири Христолеонтиса, Свети Нектарије, Света Катарина нуде уточиште за оне који траже спокој, док мањи и скривени простори, попут манастира Светог Мине, дозвољавају путнику да пронађе тихи контакт с природом. Егина није само туристичка дестинација. То је место где човек може да се врати себи, где духовност и природа иду једно уз друго, а сваки тренутак постаје тихи благослов.
Она је једно од оних острва које делује као да је створено за одмор душе. Близу је Атине, али чим крочите на њене обале, имате утисак да сте далеко од ужурбаности и гужве. Мала лука с рибарским чамцима и тавернама где мирише свежа риба, калдрмисане улице с кућама у бојама сунца и мора, а над свим тим онај осећај топлине и гостопримства. Људи су насмејани, спремни да помогну. Пошто је Зевс с Егином, лепом ћерком речног бога Асопа, добио сина Еака, острво је добило име Егина, а Еак је постао први краљ.
Иако је брдовита и вулканског порекла, има плодно тло и обилато растиње.
Насељена је још у време Микенске цивилизације. Атина ју је припојила у петом веку пре н. е. Затим потпада под власт Запада, а у 16. веку освајају је Турци и накратко Млечани у 17. веку. Била је престоница од 1828. до 1830. године. Долазећи из Атине трајектом, на самом пристаништу дочекује нас Црква Светог Николе и оближња Светог Дионисија. А ту је и археолошки музеј. Љубитељи историје могу посетити многе локалитете као што су археолошки храм богиње Афаје (једне од ћерки врховног бога Зевса) и стари град Палеохора с бројним црквама и манастирима.
Најзначајнија места на острву су главни град Егина, на западу, Пердика на југозападу, Соувала на северу и на истоку Агија Марина. У главном граду налази се зграда прве грчке владе, сиротиште које је основао први гувернер Грчке Јанис Каподистријас, куће вођа грчке револуције и куће грчких политичара. Људи овде узгајају винову лозу, маслине и пистаће. Иначе, средином септембра сваке године острво слави Фестивал пистаћа. Улице су украшене тезгама које нуде свакакве производе од пистаћа и светковина није само прослава хране, већ културе и традиције.
Егина је добро повезана бродовима и трајектима, тако да се лако може доћи до оближњих острва као што су Хидра, Агистри, Порос, Мони.
Ово није острво које жели да вас заслепи – већ да вас умири. Егина није тек одредиште на мапи, већ један тихи сусрет с морем, људима и самим собом.
Агија Марина је једно од најпопуларнијих туристичких места на острву Егина, удаљено само око десет километара од главног града. Познато је по својим дугим пешчаним плажама, чистом мору тиркизне боје и невеликој дубини па је идеално за породице с децом. Разноврсни ресторани и таверне нуде свежу рибу и локалне специјалитете. Црква Свете Марине, тј. Огњене Марије, по којој је место добило име, а Грци је прослављају 17. јула, налази се на крају највеће пешчане плаже на острву. Агија Марина је мало место на источној обали, на око осам километара од манастира Светог Нектарија, највеће знаменитости острва. До манастира се може доћи пешице, али је терен брдовит. Ту су и таксији који ће ходочаснике превозити за око десетак евра, док аутобусом вожња кошта два евра. Манастир Светог Нектарија Егинског је немогуће заобићи. Изграђен је где је светац провео последњи део свог живота и основао монашку заједницу. Иако је млад манастир, настао почетком 20. века, један је од најзначајнијих храмова у Грчкој, трећи по значају и посећености, после Свете Горе и Метеора.
Свети Нектарије (Анастасије Кефалас) живео је и стварао крајем 19. и почетком 20. века. Када се замонашио, добио је име Лазар, а затим монашки чин и име Нектарије. Чудесна је симболика његових имена: Анастасије значи васкрсење, Лазар је васкрсао четврти дан после смрти, а нектар су божански сокови које пијемо. Због сплетки и неправди које су му нанете морао је да се повуче. Грешка је исправљена након његове смрти и канонизован је 1961. године. Сматра се заштитником болесних, посебно оних од душевних болести и рака.
Живео је скромно, као проповедник и духовник.
Oсновао је 1904. манастир Свете Тројице на острву Егина, који је постао место његовог подвига и где је стекао велику љубав народа.
Био је веома образован и плодан писац. Његова дела обухватају:догматске и богословске књиге (о вери, Светом писму, цркви), аскетске и пастирске поуке (о духовном животу, смирењу, љубави), беседе и молитве, песме и химне, међу којима је најпознатија „Агни Партене”. О њему су написане многе књиге и снимљен филм „Божији човек”.
Манастир је велики комплекс који се састоји од Цркве Свете Тројице, затим је ту нова црква с огромном куполом и два звоника, која је освештана 1994. и веома подсећа на Храм Светог Саве. При старој цркви налази се сребрни саркофаг с моштима, икона свеца и одаје у којима је живео и стварао, капела с његовим првобитним гробом. Његово тело је почивало нетрулежно, а мошти се данас налазе управо овде. Многа исцељења и чудеса приписују се управо њему.
Ма где га верни призивају у молитвама с вером, стиже увек. Раслабљене духовно и телесно учвршћује, хроме и болесне исцељује, ђавоимане спасава.
Када кренете низбрдо, ка светилишту Светог Нектарија и даље ка луци и животу који се одвија ужурбано, остаје утисак да сте на врху брда оставили један део свог терета.
На свега два-три километра од манастира Светог Нектарија налази се манастир Христолеонтиса, мада је субјективан осећај да је много више. Налази се на врху самог острва и прилично је неприступачан.
Манастир је један од најстаријих на Егини, сазидан у 11. веку. Некада су две трећине острва припадале управо њему. Камене зидине и висока капија делују као да чувају тајну и откривају да ово није био само манастир, већ и прибежиште. Црква је украшена иконама које сијају у полумраку, а свећа која гори пред њима као да осветљава не само ликове светаца, него и мисли онога ко се моли. Централно место заузима икона Богородице с Исусом Христом, а изнад ње је Христолеонтиса, која се сматра заштитницом острва, пред којом се Свети Нектарије често молио. Икона је чудотворна и помаже код многих болести, као што су карцином и неплодност. Христолеонтиса није манастир у који сврате само верници. То је место на које долазе и путници који траже мир или можда само тренутак да чују сопствене мисли. Ту човек схвати да није сам – да је део једне непрекинуте нити која повезује векове и душе у молитви.
Христолеонтиса остаје као тихи благослов у души, као подсећање да на сваком острву, у свакој тишини постоји место где се земља и небо додирују. Посетилац који седне на клупу испред манастира има утисак да је цело острво под његовим ногама. Један од најлепших погледа на острво и околину – нарочито у залазак сунца. Христолеонтиса није само место за туристичку разгледницу. Она је живо сведочанство времена када је вера била штит, а заједништво уточиште.
Недалеко од манастира Светог Нектарија, скривен у зеленилу лежи манастир Свете Катарине. Његов изглед је скроман, али у тој једноставности крије се посебна лепота.
Црква Свете Катарине је тиха, али унутар њених зидова влада дубока духовна топлина. Светлост свећа обасјава иконе и подсећа на светитељку чије име манастир носи – жену велике вере, мудрости и снаге. Света Катарина је ранохришћанска мученица и светитељка. Према предању Исус Христос дао јој је прстен, што је протумачено да она свој живот треба да посвети Богу. Њен пример овде живи као опомена и као утеха: да вера и истина увек имају већу снагу од пролазних искушења. На самом улазу су чудотворне иконе ранохришћанских страдалника Св. Спиридона, Св. Катарине и Св. Агатије.
Ту се, наиме, чува рука Свете Катарине, честице моштију Светог Спиридона и необична икона на којој овај светац отвара и затвара очи.
Манастир Светог Мине нема монументалност великих светиња, нити је на мапама означен крупним словима, али управо у тој скромности крије се његова чар. Мирис бора и маслина прати путника све до капије, а тишина која влада око манастира чини да човек има осећај да је заиста закорачио у један други свет.
Црква је мала, украшена иконама. Ту човек осети да није величина зидова та која чини светилиште, већ вера и молитве које су вековима сабиране у њима.
Манастир Светог Мина је место на које често свраћају они који траже мир, далеко од већих гужви и ходочашћа. То је духовни светионик скривен у природи, као тихи подсетник да на острву препуном сунца и живота увек постоје и ризнице у којима све стане.
Ко једном застане пред његовим зидинама, понесе у себи осећај да је био на месту где је и најмањи шапат молитве довољан да се чује до неба.
Мони, нетакнута природа
Недалеко од Егине, на свега неколико километара од обале, лежи мало ненасељено острво Мони. До њега се стиже бродићем из Пердике или главне луке, а већ на први поглед осваја својом нетакнутом природом.
Име острва потиче од речи „мони”, што значи „манастир”, јер је у прошлости било у власништву манастира Хрисолеонтиса са Егине. Данас је Мони заштићено природно подручје, које се чува од грађења и урбанизације.
Острво је познато по густој шуми и чистим плажама. Унутрашњост је прекривена бујним растињем, а занимљиво је да на Монију живи више врста слободних животиња: јелени, паунови. Посетиоци их често могу видети како без страха шетају близу плаже или пролазе кроз шуму.
Плаже на Монију су мале, али кристално чисте, с тиркизним морем које је мирно и прозирно.
„Агни Партене” (Чиста Дјево)
Ову песму је Свети Нектарије написао у част Пресвете Богородице.
То је химна Богородици, настала у поетској и литургијској форми, као израз његове дубоке љубави и поштовања према Мајци Божијој.
Пева се и данас у православним храмовима и манастирима широм света.
Садржи 24 строфе у којима се Богородица велича као чиста, блажена, непорочна и Мајка Спаситеља. Освештано уље може се набавити у продавницама у оквиру манастира. Припремано је с благословом, помаже при исцељењу уз молитву за здравље душе и тела. Овде долазе ходочасници свих вера. Неко се моли за спасење, неко за смирење, а неко за чудо.
