Stefan Nemanja, u monaštvu Simeon, u svetaštvu Mirotočivi, otac srpske otadžbine. Veliki podvižnik, prepodobni otac naš Simeon Mirotočivi – Stefan Nemanja, bio je najpre veliki vladalac srpskog naroda, ujedinitelj srpskih zemalja, tvorac nezavisne srpske države, branitelj Pravoslavlja, istrebitelj jeresi. Pritom, celog života – čovek velike vere, velike ljubavi, velike molitvenosti, velike milostivosti, velike evanđelske revnosti.
Ipak, priču o Nemanji ne počinjemo od njega, nego od njegovog najmlađeg sina. Zašto? Zato što je Savina ličnost i delo unutrašnje jezgro ne samo Srbije epohe Nemanjića,nego i Srbije kao takve, Večne Srbije,čije je osnovno načelo:“Zemaljsko je za malena carstvo,/ a nebesko uvek i doveka“. Sveti Sava je, naime, na svoje najbliže delovao uzvišenim stremljenjem ka Nebeskoj Otadžbini, to jest opredeljenjem za monaštvo.
On je u manastir, među mnogim Nemanjićima, privukao svog oca i majku- Nemanja i Ana postali su Simeon i Anastasija. Stefan Nemanja u Svetu Goru doputovao je 2. novembra 1197. godine. Nastani se u manastiru Vatoped, gde nađe svog sina Savu i reče mu: „Sine, budi mi otac“.
Odreći se prestola na vrhuncu moći i postati inok u ubogoj odeždi – to je istinski izraz hrišćanske vere,koja zna da je, kako reče Sveti apostol Pavle, naše živenje na nebesima. Ko bi, od dananjih političara, uradio ono što je uradio Nemanja?
Iz Vatopeda, gde su izvesno vreme bili zajedno, postajući njegovi ktitori (njihove freske nalaze se na ulazu u vatopedski saborni hram ), odlaze da podignu Hilandar, Srbima u večnu baštinu. I tamo umire, zahtevajući od sina Save da ga položi na tle i stavi mu kamen pod glavu, dajući mu ikonu Majke Božje Odigitrije – Putevoditeljke u ruku.Želeo je da tako ode zato što je znao da je prah i pepeo. Iz svih svetogorskih manastira stizali su monasi da se oproste s njim, diveći se vladaru koji je presto odbacio radi inočke rase. Od svih je on molio oproštaj i blagoslov i to je, po rečima Savinim, bilo za divljenje – onaj pred kojim su za života drhtali neprijatelji, sada je bio manji od makova zrna, predajući se Hristu i tražeći oproštaj da bi, kako kaže narodna pesma „Sveti Savo“, „duši mjesto uhvatio“.
Odmah posle smrti, iz moštiju Simeonovih, kao naročiti znak blagodati Božje, poteklo je celebno miro. Miro je nastavilo da teče i posle prenosa moštiju u manastir Studenicu. Kad je prestalo, zbog grehova naših, da teče u Studenici, u Hilandaru se projavilo čudo sa lozom Svetog Simeona, koja je izrasla iz njegove grobnice.
Veliki župan
Rodio se oko 1113. godine u Ribnici, kod današnje Podgorice u Crnoj Gori. Zbog dinastičkih sukoba, njegov otac Zavida sklonio se u Zetu, gde mu se i rodio Nemanja, kao najmlađi od četvorice sinova; najstariji je bio Tihomir, a ostala dvojica Miroslav i Stracimir. Nemanja je u Zeti bio kršten po latinskom obredu, a zatim, po povratku u Rašku, primio je pravoslavno krštenje, što u žitiju svog oca ističe i Sveti Sava. Posle smrti Zavidine, njegovi sinovi su podelili zemlju: Tihomir je postao veliki župan, kome su svi dugovali vernost; Miroslav je dobio Hum, Starcimir krajeve oko Čačka, pri Zapadnoj Moravi, a Nemanja istočni deo, oblast oko Toplice, Ibra, Rasine i Reke.
Mlada srpska država, još uvek u zametku, našla se između dve moćne sile – s jedne strane bila je Vizantija, a s druge Mađarska. Mađarska je, uz srpsku pomoć, htela da se oslobodi vizantijske vlasti, ali na prestolu u Carigradu sedeo je moćan (i opasan) romejski vladar, Manojlo Komnin. Pošto se Nemanjina udeona oblast graničila s Vizantijom, mladi srpski velmoža je nastojao da sa imperijom Romeja održava dobre odnose. Prilikom susreta sa carem Manojlom u Nišu, dobio je od njega dvorsku romejsku titulu i oblast Dubočice ( okolina današnjeg Leskovca ) na upravu. Moguće je da je Manojlo hteo da Nemanju približi sebi kako bi ga odvojio od braće, jer su Srbi uvek bili skloni pobunama protiv centralne vlasti, i predstavljali su,kako je uočio još Psevdo-Mavrikije, opasnost ako se ujedine.
Na svojoj teritoriji, u Toplici, Nemanja je podigao dva manastira s hramovima – Presvete Bogorodice na reci Kosanici i Svetog Nikole blizu današnje Kuršumlije.
Njegova braća, a pogotovo veliki župan Tihomir, optužili su ga da ne radi u dogovoru s njima, i zatočili u jednu pećinu u Rasu, staroj srpskoj prestonici. Nemanji bliska vlastela je stala na njegovu stranu, i on je oslobođen ( svoje izbavljenje pripisivao je Svetom Đorđu, kome će podići manastir Đurđevi Stupovi u Raškoj oblasti ). Došlo je do sukoba, posle koga su braća pobegla na teritoriju pod vlašću Vizantinaca, nastojeći da se,uz njihovu pomoć, vrate na svoje prestole. Nemanja se proglasio za velikog župana 1166.godine.
Vizantijski car Manojlo podržao je Nemanjinu braću, pa je Tihomir sa Miroslavom i Stracimirom poveo vojsku protiv velikog župana Raške. Vojske su se sukobile u selu Pantinu kod Zvečana, a pobeda je pripala Nemanji. Tihomir se udavio u reci Sitnici, a Miroslav i Stracimir su priznali bratovljevu vlast i vratili se u svoje udeone oblasti.
Godine 1171, Nemanja je pokušao da iskoristi rat Mletaka protiv Carigrada, pa je, uz podršku Ugarske, krenuo da ratuje za oslobođenje od Vizantije. Ugari su ga, zbog unutrašnjih razloga, ostavili na cedilu, pa se srpski vladar predaje na milost caru Manojlu, koji ga zarobi i u trijumfalnom pohodu vodi kroz Konstantinopolj. Ipak, pošto mu Nemanja obeća vernost, silni vasilevs Romeja ga vraća na presto, potvrđujući mu velikožupansku titulu,zbog čega buntovni Srbin ostaje miran sve do Manojlove smrti 1180. godine.
Kada su u Vizantiji izbili neredi u borbi za presto, Nemanja se opet udružuje s Mađarima u nastojanju da se odvoji od Carigrada. Zajedno s njima, napada utvrđeni vizantijski grad Niš, i, uprkos miru koji Ugri potpisuju s Grcima, nastavlja osvajanja, tako da uspeva da zagospodari krajevima između Zapadne i Velike Morave, oblašću oko Vranja, Kosovom, Labom i Hvosnom . U pohodu na Duklju, koju Vizantinci smatraju svojom oblašću, Nemanjina vojska 1186. zauzima i razara gradove – od Skadra, preko Ulcinja do Bara ( tome je prethodio uzaludan pokušaj osvajanja Dubrovnika, u kome su učestvovali i Miroslav i Stracimir ).Srbija postaje sve bitniji činilac na Balkanu.
Pošto se spremao Treći krstaški rat, Nemanja je decembra 1188. poslao svoje ljude (dočekani su s najvišim počastima!) na nirnberški dvor Fridriha Barbarose, koji je u Svetu Zemlju trebalo da povede vojsku, skupa s engleskim kraljem Ričardom Lavljeg Srca i francuskim monarhom Filipom Drugim. Nemanja je računao na pomoć krstaša u borbi protiv Konstaninopolja, pa je Barbarosi nudio savezništvo i povoljne uslove za snabdevanje trupa,kao i vazalni odnos u slučaju da mu pomogne u ratu za oslobođenje od Vizantije. Prilikom susreta u Nišu sledeće godine, Barbarosa je županovu ponudu odbio, ali su uzajamni odnosi ostali srdačni.
Pogibija Barbarose u Maloj Aziji 1190. oslobodila je mnogih briga romejskog vaslevsa Isaka Drugog Anđela, pa je on krenuo u rat protiv opasnog velikog župana, i pobedio ga u borbi na Južnoj Moravi. Nemanja je izvesne teritorije vratio Vizantiji, ali je zadržao Duklju,jadransko primorje do ušća Cetine, izuzev Dubrovnika, kao i Kosovo i Metohiju osim Prizrena. Vizantija je priznala granice Srbije i, na taj način, njen međunarodni status. U svojoj povelji Hilandaru, Nemanja ukazuje, izlažući poredak država na Balkanu, da je zadovoljan svojim statusom, ističući da je Bog Grcima dao careve, Mađarima kraljeve, a Srbima velikožupanski presto. Isak Drugi Anđeo je status Srbije dodatno potvrdio udajući svoju sinovicu Evdokiju,ćerku budućeg cara Aleksija Trećeg, za Nemanjinog sina Stefana, prestolonaslednika,kome će tast kasnije dodeliti titulu sevastokratora. Godine 1196,na državnom saboru, Nemanja se odriče prestola i skupa sa suprugom Anom odlazi u manastir. On se zamonašio u svojoj zadužbini, Studenici,uzevši ime Simeon, a ona u manastiru Presvete Bogorodice u Toplici,uzevši ime Anastasija. Velikožupanski presto je ostavio zetu vladara Romeja, Stefanu, a sinu Vukanu upravljanje Dukljom.
Godine 1197, Nemanja odlazi u Svetu Goru, u manastir Vatoped, gde se pridružuje svom sinu Savi, koji je od rane mladosti svetogorski podvižnik. Sa dozvolom grčkog cara, obnavljaju zapušteni manastir Hilandar 1198. godine, a Nemanja ga bogato daruje. Tu će se i upokojiti 1200. godine, oplakan od cele svetogorske zajednice. Njegove mirotočive mošti Sveti Sava 1208. prenosi u Studenicu, gde i danas počivaju.
