Стефан Немања, у монаштву Симеон, у светаштву Мироточиви, отац српске отаџбине. Велики подвижник, преподобни отац наш Симеон Мироточиви – Стефан Немања, био је најпре велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Притом, целог живота – човек велике вере, велике љубави, велике молитвености, велике милостивости, велике еванђелске ревности.
Ипак, причу о Немањи не почињемо од њега, него од његовог најмлађег сина. Зашто? Зато што је Савина личност и дело унутрашње језгро не само Србије епохе Немањића,него и Србије као такве, Вечне Србије,чије је основно начело:“Земаљско је за малена царство,/ а небеско увек и довека“. Свети Сава је, наиме, на своје најближе деловао узвишеним стремљењем ка Небеској Отаџбини, то јест опредељењем за монаштво.
Он је у манастир, међу многим Немањићима, привукао свог оца и мајку- Немања и Ана постали су Симеон и Анастасија. Стефан Немања у Свету Гору допутовао је 2. новембра 1197. године. Настани се у манастиру Ватопед, где нађе свог сина Саву и рече му: „Сине, буди ми отац“.
Одрећи се престола на врхунцу моћи и постати инок у убогој одежди – то је истински израз хришћанске вере,која зна да је, како рече Свети апостол Павле, наше живење на небесима. Ко би, од данањих политичара, урадио оно што је урадио Немања?
Из Ватопеда, где су извесно време били заједно, постајући његови ктитори (њихове фреске налазе се на улазу у ватопедски саборни храм ), одлазе да подигну Хиландар, Србима у вечну баштину. И тамо умире, захтевајући од сина Саве да га положи на тле и стави му камен под главу, дајући му икону Мајке Божје Одигитрије – Путеводитељке у руку.Желео је да тако оде зато што је знао да је прах и пепео. Из свих светогорских манастира стизали су монаси да се опросте с њим, дивећи се владару који је престо одбацио ради иночке расе. Од свих је он молио опроштај и благослов и то је, по речима Савиним, било за дивљење – онај пред којим су за живота дрхтали непријатељи, сада је био мањи од макова зрна, предајући се Христу и тражећи опроштај да би, како каже народна песма „Свети Саво“, „души мјесто ухватио“.
Одмах после смрти, из моштију Симеонових, као нарочити знак благодати Божје, потекло је целебно миро. Миро је наставило да тече и после преноса моштију у манастир Студеницу. Кад је престало, због грехова наших, да тече у Студеници, у Хиландару се пројавило чудо са лозом Светог Симеона, која је израсла из његове гробнице.
Велики жупан
Родио се око 1113. године у Рибници, код данашње Подгорице у Црној Гори. Због династичких сукоба, његов отац Завида склонио се у Зету, где му се и родио Немања, као најмлађи од четворице синова; најстарији је био Тихомир, а остала двојица Мирослав и Страцимир. Немања је у Зети био крштен по латинском обреду, а затим, по повратку у Рашку, примио је православно крштење, што у житију свог оца истиче и Свети Сава. После смрти Завидине, његови синови су поделили земљу: Тихомир је постао велики жупан, коме су сви дуговали верност; Мирослав је добио Хум, Старцимир крајеве око Чачка, при Западној Морави, а Немања источни део, област око Топлице, Ибра, Расине и Реке.
Млада српска држава, још увек у заметку, нашла се између две моћне силе – с једне стране била је Византија, а с друге Мађарска. Мађарска је, уз српску помоћ, хтела да се ослободи византијске власти, али на престолу у Цариграду седео је моћан (и опасан) ромејски владар, Манојло Комнин. Пошто се Немањина удеона област граничила с Византијом, млади српски велможа је настојао да са империјом Ромеја одржава добре односе. Приликом сусрета са царем Манојлом у Нишу, добио је од њега дворску ромејску титулу и област Дубочице ( околина данашњег Лесковца ) на управу. Могуће је да је Манојло хтео да Немању приближи себи како би га одвојио од браће, јер су Срби увек били склони побунама против централне власти, и представљали су,како је уочио још Псевдо-Маврикије, опасност ако се уједине.
На својој територији, у Топлици, Немања је подигао два манастира с храмовима – Пресвете Богородице на реци Косаници и Светог Николе близу данашње Куршумлије.
Његова браћа, а поготово велики жупан Тихомир, оптужили су га да не ради у договору с њима, и заточили у једну пећину у Расу, старој српској престоници. Немањи блиска властела је стала на његову страну, и он је ослобођен ( своје избављење приписивао је Светом Ђорђу, коме ће подићи манастир Ђурђеви Ступови у Рашкој области ). Дошло је до сукоба, после кога су браћа побегла на територију под влашћу Византинаца, настојећи да се,уз њихову помоћ, врате на своје престоле. Немања се прогласио за великог жупана 1166.године.
Византијски цар Манојло подржао је Немањину браћу, па је Тихомир са Мирославом и Страцимиром повео војску против великог жупана Рашке. Војске су се сукобиле у селу Пантину код Звечана, а победа је припала Немањи. Тихомир се удавио у реци Ситници, а Мирослав и Страцимир су признали братовљеву власт и вратили се у своје удеоне области.
Године 1171, Немања је покушао да искористи рат Млетака против Цариграда, па је, уз подршку Угарске, кренуо да ратује за ослобођење од Византије. Угари су га, због унутрашњих разлога, оставили на цедилу, па се српски владар предаје на милост цару Манојлу, који га зароби и у тријумфалном походу води кроз Константинопољ. Ипак, пошто му Немања обећа верност, силни василевс Ромеја га враћа на престо, потврђујући му великожупанску титулу,због чега бунтовни Србин остаје миран све до Манојлове смрти 1180. године.
Када су у Византији избили нереди у борби за престо, Немања се опет удружује с Мађарима у настојању да се одвоји од Цариграда. Заједно с њима, напада утврђени византијски град Ниш, и, упркос миру који Угри потписују с Грцима, наставља освајања, тако да успева да загосподари крајевима између Западне и Велике Мораве, облашћу око Врања, Косовом, Лабом и Хвосном . У походу на Дукљу, коју Византинци сматрају својом облашћу, Немањина војска 1186. заузима и разара градове – од Скадра, преко Улциња до Бара ( томе је претходио узалудан покушај освајања Дубровника, у коме су учествовали и Мирослав и Страцимир ).Србија постаје све битнији чинилац на Балкану.
Пошто се спремао Трећи крсташки рат, Немања је децембра 1188. послао своје људе (дочекани су с највишим почастима!) на нирнбершки двор Фридриха Барбаросе, који је у Свету Земљу требало да поведе војску, скупа с енглеским краљем Ричардом Лављег Срца и француским монархом Филипом Другим. Немања је рачунао на помоћ крсташа у борби против Констанинопоља, па је Барбароси нудио савезништво и повољне услове за снабдевање трупа,као и вазални однос у случају да му помогне у рату за ослобођење од Византије. Приликом сусрета у Нишу следеће године, Барбароса је жупанову понуду одбио, али су узајамни односи остали срдачни.
Погибија Барбаросе у Малој Азији 1190. ослободила је многих брига ромејског васлевса Исака Другог Анђела, па је он кренуо у рат против опасног великог жупана, и победио га у борби на Јужној Морави. Немања је извесне територије вратио Византији, али је задржао Дукљу,јадранско приморје до ушћа Цетине, изузев Дубровника, као и Косово и Метохију осим Призрена. Византија је признала границе Србије и, на тај начин, њен међународни статус. У својој повељи Хиландару, Немања указује, излажући поредак држава на Балкану, да је задовољан својим статусом, истичући да је Бог Грцима дао цареве, Мађарима краљеве, а Србима великожупански престо. Исак Други Анђео је статус Србије додатно потврдио удајући своју синовицу Евдокију,ћерку будућег цара Алексија Трећег, за Немањиног сина Стефана, престолонаследника,коме ће таст касније доделити титулу севастократора. Године 1196,на државном сабору, Немања се одриче престола и скупа са супругом Аном одлази у манастир. Он се замонашио у својој задужбини, Студеници,узевши име Симеон, а она у манастиру Пресвете Богородице у Топлици,узевши име Анастасија. Великожупански престо је оставио зету владара Ромеја, Стефану, а сину Вукану управљање Дукљом.
Године 1197, Немања одлази у Свету Гору, у манастир Ватопед, где се придружује свом сину Сави, који је од ране младости светогорски подвижник. Са дозволом грчког цара, обнављају запуштени манастир Хиландар 1198. године, а Немања га богато дарује. Ту ће се и упокојити 1200. године, оплакан од целе светогорске заједнице. Његове мироточиве мошти Свети Сава 1208. преноси у Студеницу, где и данас почивају.
