Na sebi sam iskusio prozorljivost oca Gavrila. Jednoga jutra dobio sam neko gušenje i bolove u predelu srca. Kada je bol prošao, krenuo sam kod starca. Pogledao me je i rekao: „Svi se vi bojite smrti! Smrt- to je ništa, to je samo magnovenje, prelazak u večni život. Čovek ne uspe ni da zatvori oči, a već mu se otvaraju duhovne oči i vidi svoje telo i misli – zašto bih i bio u telu, tako je dobro bez njega!“
Odgovorio sam mu: „Video sam toliko smrti u svom životu, da uopšte nemam strah od toga„. Nasmejao se i rekao mi: „A znaš li da si jednom nogom već tamo?“ Zadrhtao sam: „Vi ste nešto primetili?“ „Eto vidiš“, nasmešio se starac, „ti si se uplašio. Čovek, koji učini dobro, tim je za korak bliži Gospodu, a onaj koji čini zlo, ide korak unazad. Celog života mi se penjemo i spuštamo. Živite na način koji bi vas uvek približavao Bogu“.
Uvek sam mislio da otac Gavrilo ima neko duhovno obrazovanje, bio je tako mudar. No on nije završio ni pet razreda – kako je mogao toliko da zna!? Jednom je ležao i razgovarao sa nama i mi smo bili veoma srećni zbog toga što pričamo sa njim. Odjednom je zaćutao, ustao i podigao ruke prema ikoni Spasitelja i lice mu se promenilo. Činilo mi se da nije prisutan.
Upitao sam matušku šta se dešava sa njim, a ona mi je rekla da ćutim. Starac je tako stajao nekih petnaestak minuta, gledao u ikonu, a zatim se prekrstio i rekao: „Gospod dolazi! Cela vasiona drhti pred Njim. Bliži se kraj ovog materijalnog sveta. Ljudi misle da su to priče za malu decu i da će ovaj svet trajati večno. Ne, uskoro će ovome doći kraj! I vi ćete biti svedoci toga!“
Pitali smo se šta li je to video starac, a on je nastavio: „Najvažnije je ispunjavati Božije zapovesti. Volite jedni druge, volite bližnje! A ja ću vašu ljubav prineti Bogu.“
Iz knjige: „Starac Gavrilo Gruzijski“
