„Raduj se, prognani pravde radi…“
Brzo uzdizanje, ljubav patrijarha i naroda, a još više vrlinski i čist život svetog Nektarija, kod mnogih su izazivali zavist i mržnju.
Pod senkom zavisti i klevete
Kao što je sam sveti Nektarije Eginski govorio: „Vrlinski čovek podložan je iskušenjima i stradanjima u ovom svetu“, ali se u dubini srca raduje, jer mu je savest mirna. Svet mrzi i prezire vrlinske ljude, a istovremeno im i zavidi, jer su naši preci govorili: i sam neprijatelj se divi vrlini.
Tome se može dodati da se ne samo divi, nego se i sveti. Uticajni ljudi sa patrijaršijskog dvora plašili su se da bi sveopšta ljubav prema svetitelju mogla da ga uvrsti među pretendente za mesto aleksandrijskog patrijarha, pošto je Sofronije već bio u poodmaklim godinama.
Oklevetali su svetitelja, optužujući ga ne samo da teži patrijaraškom prestolu, nego i za nemoralan život.
Izgnanstvo iz Egipta
Mitropolit pentapoljski bio je smenjen i morao je da napusti egipatsku zemlju. Nije pokušavao da se opravdava niti da se brani. „Čista savest je najveće od svih dobara. Ona je cena duševnog mira i spokoja srca“, govorio je u svojim besedama svetitelj, napuštajući zauvek svoju katedru.
Neprijateljsko raspoloženje kao senka ga je pratilo i u Atini, kuda se preselio.
Uzalud je obijao pragove raznih ustanova — nigde nisu hteli da ga prime. Arhijerej Božijom milošću, živeći u bedi, bio je lišen ne samo utehe, nego ponekad i nasušnog hleba. Ali Gospod mu je uzvratio za trpljenje.
Susret sa gradonačelnikom Atine
Jednom, pošto je ponovo dobio odbijanje u ministarstvu vera, svetitelj je silazio niz stepenice ministarstva sa suzama u očima. Videvši ga u takvom stanju, gradonačelnik mu se obratio. Saznavši za teško stanje u kome se Sveti Nektarije Eginski nalazio, izborio mu je mesto propovednika.
Slavni mitropolit pentapoljski zauzeo je mesto običnog propovednika u oblasti Evija, ali su ga i tamo dočekali neprijateljski, poverovavši klevetama.
Svake nedelje, episkop Nektarije je propovedao Reč Božiju
Svake nedelje vladika Nektarije penjao se na amvon da propoveda Reč Božiju, da teši i urazumljuje narod, susrećući se sa nepoverenjem i nemim osuđivanjem slušalaca. Očajavši da dopre do njihovih srca, odlučio je: „Poslednji put ću izaći da propovedam, pa ako me ni tada ne čuju — otići ću.“
I opet je Gospod, po Svojoj ljubavi, učinio čudo. Za samo nedelju dana gradom se proširila vest da je sve ono u šta su građani verovali o svetitelju bila laž. Sledeće nedelje njegova propoved bila je primljena sa oduševljenjem.
Ljubav naroda pratila je Nektarija. Ali do kraja života morao je da nosi krst izgnanstva i ime progonjenog mitropolita koji nije pripadao nijednoj autokefalnoj Crkvi.
Nosio je težak krst do poslednjeg dana
Neko vreme pojavila se nada da bi se to moglo promeniti, kada je na aleksandrijski presto došao novi patrijarh Fotije.
Svetitelj mu je uputio pismo sa molbom da se slučaj preispita i da mu se prizna episkopsko dostojanstvo. Ali nada se pokazala uzaludnom. Na njegovu molbu novi patrijarh nije čak ni odgovorio.
Do kraja svojih dana mitropolit pentapoljski bio je prinuđen da se nalazi u nejasnom kanonskom položaju, potpisujući sva svoja dokumenta kao „putujući episkop“.
