„Narod koji i danas ovde živi jeste, međutim, i danas najnekulturniji deo evropskog ljudstva. On je oduvek bio na putu svih palikuća i rušilaca. Žubor reke Skumbe, koja danas preseca taj melanholični predeo, nije veseliji od žubora starog Aherona. Zemlja krvne osvete, zemlja bez svog folklora, svoje muzike, pesme i priče, bez ijedne ličnosti epske, ili religiozne. Narod ponosit, ali surov, bez jednog kulturnog centra i bez jednog jezika.“
Jovan Dučić
Jovan Dučić, jedan od najznačajnijih srpskih pesnika i diplomata međuratnog perioda, u svojim esejima o Balkanu nije krio oštre sudove o narodima sa kojima je Srbija delila istorijski prostor. Među njegovim najspornijim ocena jeste ona o Albancima, u kojoj ih opisuje kao narod „bez svog folklora, muzike, pesme i priče, bez jedne epske ili religiozne ličnosti“, ponosan ali surov, živeći u zemlji krvne osvete i bez kulturnog centra.
Ovaj opis, na prvi pogled ostrašćen i jednostavan, mora se razumeti u istorijskom kontekstu. Dučić je pisao u vremenu kada je Balkan bio mesto trajnih konflikata, a albansko pitanje – još uvek u formiranju. Njegove reči odražavaju strahove srpske intelektualne elite nakon balkanskih ratova i tokom procesa stvaranja modernih nacionalnih država, kada je pojam državnosti bio vezan za jedinstvo kulture, jezika i institucija.
To se nije promenilo ni do dana današnjeg, jer svi znamo kakvom j e mržnjom zadojen albanski narod prema Srbima, pogotovo onima na Kosovu i Metohiji, koji doživljavaju istinsku Golgotu modernog vremena.
„Zemlja krvne osvete“
Jedan od najčešće citiranih delova Dučićevog teksta jeste njegova ocena o „zemlji krvne osvete“. On ovde aludira na tradicionalni albanski običajni zakon – Kanon Leke Dukađinija, gde osveta za ubistvo ima centralno mesto. Za Dučića, to je simbol odsustva institucionalne države i primata plemenske lojalnosti nad zakonom, što je on video kao izraz „predmodernosti“.
Kultura i elitizam
Jovan Dučić kritikuje Albance i zbog, po njemu, nedovoljne kulturne izgrađenosti. Međutim, ono što on ne priznaje kao kulturu – usmene epske pesme, plemensku tradiciju, polifonu muziku – danas je priznato kao značajno kulturno nasleđe, a čak je i UNESKO zaštitio neke od tih oblika.
Njegova kritika, dakle, više govori o elitističkom shvatanju kulture jednog evropskog intelektualca, nego o stvarnom stanju na terenu.
Jezik i nacionalni identitet
Dučić ističe i jezičku podeljenost (gegi i toski), koja je zaista postojala i u njegovo vreme nije postojao standardizovan književni albanski jezik. Za njega je to znak nedovoljne kulturne zrelosti naroda. Danas znamo da je standardizacija albanskog jezika započela znatno kasnije i da je u XX veku postignut značajan napredak.
Iako Dučić nije bio antropolog; on je bio polemičar i esejista koji je svojim rečima želeo da oslika i kritikuje model društva koje je smatrao opasnim za regionalnu stabilnost, ove njegove reči su se itekako obistinile krajem 20. veka, a živimo ih i danas.
Šiptarski narod je uz pomoć stranih sila oformio samoproglašenu „državu“ Kosovo, nametnuo svoj lažni identitet, nemilosrdno progoni i ubija srpski narod na Kosovu i Metohiji, a u tome ima podršku mnogih u svetu.
Dragocena refleksija jednog vremena
Stoga, ove reči Jovana Dučića predstavljaju dragocenu refleksiju jednog vremena: vreme u kome je Balkan bio u procesu modernizacije, a kulturni i politički „identiteti“ veštački stvorenih naroda još uvek bili u formiranju. On je pozivao na oprez, međutim, te reči ovog velikog intelektualca, kao ni mnogih drugih, nisu ostavile toliko dubok trag u našem narodu da bi nas na vreme osvestile.
To je glavni razlog zašto nam se kao narodu dešavaju ovakve stvari danas.
