Čuveni srpski naučnik Mihajlo Pupin, na današnji dan osmog maja 1894. patentirao je u Njujorku aparat za telefonske i telegrafske prenose na velike udaljenosti.
Petnaest godina kasnije, čuveni „New York Times“ pisao je: „Bežični telefon će se koristiti za razgovore na vrlo velikim rastojanjima u razumno bliskoj budućnosti, smatra dr Mihajlo Pupin sa Univerziteta Kolumbija, čiji je izum induktivnog kalema omogućio, ako ništa drugo, transkontinentalno telefoniranje, kao što je prikazano u ponedeljak u kompaniji „American Telephone and Telegraph“. Doktor Pupin je sinoć rekao da radi na usavršavanju instrumenta za bežičnu telefoniju koji će, kako je uveren, učiniti mogućom komunikaciju na praktično bilo kojoj razdaljini.“
Pupinov najznačajniji pronalazak, poznat je pod imenom „Pupinova teorija” iz 1896. godine, kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. To otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovala se pojavom šuma.
Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. Zahvaljujući njemu mi danas komuniciramo na daljinu. Još u januaru 1915. godine Njujork tajms je preneo Pupinovu izjavu: „Bežični telefoni će se koristiti za razgovore na vrlo velikim rastojanjima u razumno bliskoj budućnosti”.
Patenti Mihajla Pupina sa njegovim asistentom i budućim nobelovcem Edvinom Hauardom Armstrongom iz 1915. postavili su temelje za emitovanje radio talasa pomoću elektronskih predajnika, što je predstavljalo osnovu za početak razvoja svih vidova savremene bežične komunikacije. Sedam patenata obelodanjenih te godine inicirali su novo doba u kojem su radio talasi značajno doprineli ubrzanom razvoju savremene tehničke civilizacije XX veka, kao i informatičke u XXI veku.
Patentirao je ukupno 34 pronalaska, a induktivni kalemovi su u njegovu čast nazvani „Pupinovi kalemovi”. Ovaj patent mu je doneo veliku slavu i bogatstvo. Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901. godine, kao i kompanije Simens i Halske u Nemačkoj. Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Miloš Crnjanski opisao je Mihajla Pupina kao „moćnog gospodara električnih izuma”, a kolege su ga smatrale ocem idealizma u američkoj nauci.
Pupin je unapređivao nauku ne samo svojim patentima, već se i energično zalagao da stvori perfektne uslove za najbolji naučni rad svojih učenika i kolega. Bio je osnivač ili predsednik svih značajnih naučnih institucija prve polovine XX veka u Americi.
Bio jedan od dvanaestorice ljudi koji su 23. aprila 1915. prisustvovali prvom sastanku Nacionalnog komiteta za aeronautiku (tada NACA, kasnije NASA). Osim što je učestvovao u njenom osnivanju, Pupin je bio i prvi predsednik njenog pododbora za vazduhoplovne komunikacije.
„Nauka nas može dovesti do visine bogova sa Olimpa, ali ako zanemarimo duhovni razvoj nestaćemo u ratu, mržnji i ekonomskim krizama” – Mihajlo Pupin
Institut elektronskih i elektrotehničkih inženjera svrstao ga je na peto mesto svetske rang liste najboljih profesora elektrotehnike svih vremena. Njegovi đaci su kasnije bili čuveni naučnici, pronalazači, a neki od njih su dobitnici Nobelove nagrade: Miliken, Langmuir, Rabi i Armstrong.
Bio je uspešan i kao pisac. Pupinova knjiga „Sa pašnjaka do naučenjaka” objavljena je septembra 1923, a naredne godine Mihajlo je postao prvi Srbin koji je dobio Pulicerovu nagradu. On nije pisao kakve su ga muke pratile tokom borbe za interese svog naroda, ali je u autobiografiji, koju je čitala cela planeta, imao za cilj da Amerikancima predstavi srpski narod i srpsku majku. Mihajlo Pupin je to i sam istakao u pismu idvorskom parohu: „Amerikancima, Nemcima i Francuzima mnogo se dopada opis moje srpske majke i srpskih običaja. To mi je naročito milo jer sam moju autobiografiju zato pisao da u njoj predstavim svetu srpski narod i srpsku majku. Izvanredna popularnost te autobiografije dokazuje da mi je želja potpuno ispunjena. Neki odlomci iz nje ušli su u amerikanske udžbenike“.
Nikada nije zaboravio i nije se odrekao starog zavičaja i pomagao je i Idvor i Srbiju i Jugoslaviju na sve moguće načine. Samo je jedan u nizu velikana koji su verovali da nauka i religija mogu da idu „ruku pod ruku”. O svojoj religioznosti često je govorio, naglašavajući da zna da Bog postoji. Govorio je: „Ne, ja ne verujem da postoji Bog. No ja znam da On postoji. I to mi je jedino znanje što ima neku vrednost od sveg mog znanja”. U pismu koje je poslao majci napisao je: „Svakim korakom napred u svom naučnom istraživanju sve sam bliži onome što si me u detinjstvu učila – Bogu“.
U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje – Medalja Mihajla Pupina koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike. U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin. Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom.
Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom.
Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime.
Na Univerzitetu Kolumbija 1927. godine sagrađena je zgrada odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine.
Anegdota
Jednom prilikom Pupin je na poklon dobio dva ždrepca od prijatelja koji je imao ergelu. Obučavao ih je sa velikim umećem i zadovoljstvom, tako da su osvajali mnogo nagrada. Pupinov drug iz studentskih dana, iznenađen što jedan profesor nastupa na izložbi konja, prokomentarisao je: „Ako vi ovako obučavate i studente, kao što ste obučili konje, onda ste najveći profesor u Americi.“ Pupin mu je na to odgovorio da bi to bilo tačno samo da ne mora da radi istovremeno sa dvesta, već samo sa dva studenta, prenosi sajt Ekudacija.rs
