Neprekidni tok događaja, koji se preklapaju i poništavaju, zbunjuje i otežava razumevanje suštine onoga što se zbiva. Pokušaću da ponudim svoje tumačenje toka istorije, zasnovano na mom iskustvu i znanju, kao i na činjenici da tokom proteklih 35 godina nikada nisam značajno pogrešio u svojim procenama i prognozama.
Usuđujem se reći da je počeo pravi svetski rat. Njegovi daleki koreni sežu u 1917. godinu, kada se Sovjetska Rusija oslobodila kapitalističkog sistema. Prvo su nas napadali intervencionisti, zatim nacistička Nemačka i skoro cela Evropa. Ali ova druga je izgubila. Druga runda je počela pedesetih godina prošlog veka, kada je SSSR, po cenu ogromnih žrtava i težeći da osigura svoj suverenitet i bezbednost, razvio nuklearnu bombu i potom postigao paritet u ovoj oblasti.
Tako je naša zemlja, a da toga nije bila ni svesna, potkopala temelje petovekovne evropske/zapadne ideološke i političke dominacije, temelje kolonijalizma u njegovim različitim oblicima, koji joj je omogućio da pljačka ostatak sveta i potiskuje nekada najnaprednije civilizacije. Taj temelj je bila apsolutna vojna superiornost, a na njoj je počivao sistem sveopšte eksploatacije.
Počev od sredine 1950-ih, Zapad je trpeo jedan vojni poraz za drugim. Počeo je proces masovnog nacionalnog oslobođenja, uz nacionalizaciju resursa koje su zaplenile zapadne zemlje i njihove korporacije. Globalni balans snaga počeo je da se menja u korist zemalja koje nisu Zapad.
Unutrašnje kontradikcije tadašnjeg globalnog poretka postepeno su se pojačavale. Zapadnjaci su počeli da shvataju da će buduće generacije živeti gore od prethodnih, delom zbog smanjenja mogućnosti za eksploataciju ostatka sveta.
Raspad SSSR-a
Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, na Zapadu je preovladavalo raspoloženje očaja. Pokušavali su da se ujedine kako bi zajedno preživeli. Pod Reganom, vojni izdaci su počeli da rastu, u nadi da će se povratiti superiornost, i lansiran je mit o „Ratovima zvezda“. Intervencija u maloj, bespomoćnoj Grenadi trebalo je da pokaže da Amerikanci i dalje mogu da pobede. Reganu se nije verovalo.
A onda se Zapadu posrećilo. Sovjetski Savez se raspao. Bilo je mnogo razloga. Pogoršanje komunističke ideologije koja je bila temelj celog sistema, neefikasna socijalistička poljoprivreda (nestašica hrane je bila stalna, sa nedostatkom osnovnih potrepština), gigantski izdaci za odbranu ogromne, ali neefikasne vojske i masovno subvencionisanje socijalističkog lagera i socijalistički orijentisanih zemalja Trećeg sveta. Doprineo je i subjektivni faktor: poslednji lider zemlje bio je neodlučan i nesposoban.
Globalni kapitalistički sistem, nalazeći se u krizi, dobio je snažnu injekciju adrenalina i glukoze – stotine gladnih potrošača i jeftinu radnu snagu. Činilo se kao da je istorija promenila tok. Zavladala je euforija. Ali, omamljen pobedom, Zapad je napravio nekoliko fatalnih geostrateških grešaka.
Rusija je počela da se preporađa, prvenstveno kroz vojnu moć. Ali se i kontra-akcija intenzivirala. Politika „Amerika na prvom mestu“ je faktički proglašena pod Obamom – oživljavanje moći SAD, povećanje vojne potrošnje, povratak proizvodnje. Podigao se talas antiruske propagande. Povratak Krima u sastav Rusije izazvao je prosto histeriju.
Međutim, sa naše strane, ostale su nade u postizanje sporazuma; bili smo uvučeni u Minski proces, nismo želeli da vidimo kako se na ukrajinskoj teritoriji vojska i stanovništvo obučavaju za rat sa Rusijom. Ekonomski rat je već bio pokrenut tokom Trampovog prvog predsedničkog mandata. Istina, trampisti su se pretvarali da su spremni da pregovaraju ako „odustanemo“ od Kine. Onda je pažnju skrenuo COVID-19, u suštini namenjen da se koristi kao jedan od frontova u ratu koji je počeo, ali se okrenuo protiv samog Zapada.
Zapad je postavio cilj globalnog revanša. Rusija je postala primarna meta za postizanje tog cilja. Mi smo odložili odlučan odgovor. Kada smo konačno počeli 2022. godine, napravili smo nekoliko grešaka. Među njima je bilo potcenjivanje namera Zapada da zgnječi Rusiju kao izvor svog početnog istorijskog neuspeha, kako bi se potom mogli okrenuti Kini i ponovo potisnuti globalnu većinu koju je oslobodio SSSR/Rusija („Treći svet“ u staroj terminologiji, Globalni jug u sadašnjoj).
Prevideli smo nivo pripremljenosti ukrajinskog režima za rat i stepen indoktrinacije stanovništva – nadajući se da su tamo „naši ljudi“. Među glavnim greškama bilo je započinjanje rata sa kijevskim režimom bez prepoznavanja da je glavni protivnik i izvor pretnje Kolektivni zapad, posebno evropske elite, koje su nastojale da skrenu pažnju sa sopstvenih neuspeha i osvete se za istorijske poraze 20. veka.
Trampova politika
Naša glavna greška, međutim, bila je nedovoljno korišćenje najvažnijeg oružja u našem arsenalu – nuklearnog odvraćanja. U oružanom sukobu nazvanom „specijalna vojna operacija“, mi smo u suštini prihvatili nametnuta pravila igre – rat iscrpljivanja. Očekivali smo da ćemo brzo pobediti u sukobu sa Kijevom. Ali njega izdašno podržavaju pokrovitelji sa ekonomskim potencijalom daleko većim od našeg. Sukob je poprimio rovovski karakter, sa (značajnim) osloncem na tehnologije 21. veka.
Ipak, 2023. i 2024. godine smo intenzivirali nuklearno odvraćanje, poslavši nekoliko političkih i vojno-tehničkih signala i modernizujući našu doktrinu nuklearnog oružja. Sjedinjene Države, koje nisu imale nameru da ratuju za Evropu (pogotovo ako bi se nadvila mogućnost eskalacije do nuklearnog nivoa, a samim tim, potencijalno, i na američku teritoriju), počele su da se povlače iz direktnog sukoba čak i pod Bajdenom. Tim pre što je rat i dalje bio profitabilan zbog priliva novca i proizvodnje iz Evrope.
Govoreći o mirovnim operacijama, Tramp je nastavio istu liniju, profitirajući od rata, ali izbegavajući rizik od direktnog sukoba sa Rusijom. Otvoreni rat se trenutno vodi na dva fronta. Amerikanci su isprovocirali rat u Evropi. Evropljani su se u njemu u potpunosti angažovali, pa čak i preuzeli liderstvo u njegovom razgorevanju.
Zatim, predvidljivo, Amerikanci su zapalili Bliski istok pod izgovorom uništavanja iranskog nuklearnog potencijala. Više nema govora o proširenju „zone demokratije“. Proračun (prilično očigledan) jeste da se bliskoistočni sukob proširi na Južnu i Jugoistočnu Aziju i Severnu Afriku. Očekivani (i planirani) prekid snabdevanja gorivom i đubrivom neizbežno će dovesti do pada proizvodnje hrane. I drugi regioni će biti destabilizovani. Istovremeno, Sjedinjene Države čiste svoje „blisko inostranstvo“ – puč u Venecueli, blokada Kube.
Tramp otvoreno ismeva ne samo norme međunarodnih odnosa, već i osnovnu pristojnost. Njegovo odlučno odbacivanje prethodnog licemerja čak izaziva izvesnu simpatiju. Ali izuzetno je teško poverovati u njegovu sposobnost da postigne dogovore. Pogotovo što bi oni koji ga zamene mogli da usvoje drugačiji pristup. Neophodno je pregovarati sa rukovodstvom velike nuklearne sile, ali nema smisla gajiti iluzije o rezultatima.
Osim želje za osvetom, iza svetskog rata koji besni pred našim očima postoje dublji razlozi. To je iscrpljenost trenutnog (sada digitalizovanog) sistema globalnog kapitalizma, koji je izgubio svoje etičke temelje.
On preživljava na beskonačnom rastu potrošnje, koja potkopava same temelje ljudskog života – otuda rastuće zagađenje i klimatske promene. Ovu bezgraničnu potrošnju pogoršava naglasak na ekstremnom individualizmu, koji odbacuje samu ideju mislećeg čoveka, onoga koji sebe smatra srodnim Bogu i teži da služi drugim ljudima. To je najdublji uzrok krize savremenog svetskog sistema.
Vašington se rukovodi dugogodišnjim strateškim ciljem: sprečavanjem ponovnog pojavljivanja Velike Evroazije. Pogotovo sada – ne samo pod pokroviteljstvom Rusije u njenim različitim oblicima, kako su se Anglosaksonci nekada plašili, već i pod pokroviteljstvom Rusije i Kine.
U Evropi, na Bliskom istoku, a uskoro i u drugim regionima Evroazije, a zatim i Afrike, cilj je jasan: destabilizacija. Ako uspeju (što je takođe naša glupost ili slabost), zdrobiće Rusiju, zatim se okrenuti Kini i obnoviti sistem ugnjetavanja i eksploatacije globalne većine. Za sada, ne naišavši na čvrst otpor, Amerikanci su zapalili plamen svetskog rata, ali ostavljaju otvorene puteve za uzmicanje.
Odgovor Evropi
Istovremeno, dok govore o „duhu Ankoridža“, žele da produže konfrontaciju u Evropi, nastave krvoproliće Rusije i preseku komunikacije i puteve snabdevanja energijom Kini. Usput, SAD su ponovo usmerile pogled na vojnu superiornost, povećavajući svoj već ogroman vojni budžet za 50 procenata. Ovo povećanje je bez presedana od Drugog svetskog rata.
Trampove ludorije i grimase maskiraju suštinu njegove politike, koja je, na svoj način, racionalna. Takvo ponašanje je veoma opasno ukoliko Amerikanci ne osete čvrst otpor. Rusija do sada nije eskalirala situaciju, čak je ostavljala utisak kao da želi da postigne sporazum. Ili se tome zaista nadala? Snovi o „sporazumu“ su neosnovani, s obzirom na opšti kurs Sjedinjenih Država i njihovo unutrašnje stanje. S kim bi trebalo da pregovaramo? O čemu? O tome kako će zemlja koja vodi ekonomski rat protiv nas početi da podržava ekonomski razvoj Rusije?
Specijalna operacija počela je da potkopava pozicije domaćih kompradora [1] i njihovih lakeja. Ali to nas još nije dovelo do razumevanja suštine sukoba. Ovde se ne radi o zauzimanju naseljenih područja u Ukrajini, već o tome ko će pobediti u ovoj istorijskoj bici: Zapad ili mi i Globalna većina? Ili će sva savremena ljudska civilizacija, iako nesavršena, pa čak i mestimično degradirajuća, propasti u plamenu univerzalnog termonuklearnog rata?
Stvari su još gore sa Evropljanima (ne svima, ali sa većinom). Njihove elite su moralno degenerisane, intelektualno osiromašene i brzo propadaju, napuštajući gotovo sve dobro što se povezuje sa konceptom „Evrope“. Neuspešni na svim frontovima, krenuli su putem ratne histerije, stvorili sebi veštačkog neprijatelja, pa se čak i spremaju za rat. Može se podsmevati njihovim pokušajima da stvore militarizovani evropski rajh, kao što je planirao nemački Generalštab početkom 20. veka i nacisti 1930-ih i 1940-ih.
Malo šta će od toga biti. Ali i dalje ima dosta novca, i značajnog broja stanovnika, uključujući imigrante iz Azije, siromašne iz Istočne Evrope i izbeglice iz Ukrajine. Sadašnja evro-elita vraća potkontinent u njegovu uobičajenu prošlost: beskrajne ratove (uključujući dva svetska rata započeta u jednoj generaciji), kolonijalizam, rasizam, serijske genocide i antihumane ideologije. Vlasti u Briselu i Berlinu ponovo guraju kontinent ka velikom ratu i samoubistvu. Ali ova trka ka ponoru povući će i druge, uključujući i nas, osim ako ne promenimo pristup ratu koji nam je Zapad nametnuo i nastavlja da nameće celom svetu. Njegov pad ne sme dovesti do uništenja ljudske civilizacije i Rusije.
Neophodno je zaustaviti klizanje Evrope ne samo ka novoj trci u konvencionalnom naoružanju, već i ka širenju njenog nuklearnog arsenala. Rusija mora brzo povećati svoje operativne i strateške nuklearne kapacitete kako bi građani i vladari Francuske i Britanije znali da ako Pariz ili London pokušaju da upotrebe nuklearno oružje protiv Rusije ili ga predaju nekom drugom, te zemlje će jednostavno biti zbrisane sa lica Zemlje, nestajući u vazduhu. Naravno, ne daj Bože.
Ponoviću ono što sam rekao u drugim člancima: s obzirom na brzu degradaciju evropskih elita, od zemalja Starog sveta koje su stekle nuklearno oružje ono pre ili kasnije mora biti oduzeto. Kada su ove dve zemlje stekle nuklearno oružje, vodili su ih odgovorni i razumni ljudi. Takvih ljudi više nema. „Makroni“ ne bi trebalo da imaju više granata. Pogotovo što bi, s obzirom na trenutni trend pada evropske elite, mogli biti zamenjeni još besmislenijim i neodgovornijim. Šta da se radi?
Povratak veri
Ušli smo u sukob svetsko-istorijskih razmera, koji već na srednji rok preti uništenjem naše zemlje i celog čovečanstva. Odgovor je očigledan: militarizacija, „defanzivnost“ našeg političkog i ekonomskog razmišljanja. Ne radi se o besmislenom upadanju u neograničenu trku u naoružanju, kao što je to nekada učinio SSSR. Umesto toga, sva ideološka, ekonomska i domaća politika mora biti usmerena ne samo na preživljavanje, već i na pobedu u svetskom ratu koji je nametnut čovečanstvu.
U trijadi motiva koji određuju život i razvoj svakog pojedinca i čovečanstva u celini – blagostanje (ekonomija), stanje duha (ideologija) i snaga (vojne sposobnosti) – poslednja dva dolaze u prvi plan. Ekonomija je neophodna, ali se ona povlači na svoje pravo mesto – služenje i održavanje duha i snage zemlje i njenog naroda. U bliskoj budućnosti, zemljom moraju upravljati ne toliko civili koliko vojna lica. To se već dešava, s obzirom na ulogu ljudi iz obaveštajnih službi u rukovodećim krugovima. Ovaj proces se mora ubrzati.
Ušli smo u sukob svetsko-istorijskih razmera, koji već na srednji rok preti uništenjem naše zemlje i celog čovečanstva
Naši kineski prijatelji, uprkos oprezu i želji da odlože sukob, već su doneli odluke i počeli da se pripremaju za veliki rat. To uključuje napore da se on spreči. Strateške rezerve se skladište, uvode se planovi mobilizacije i obnavljaju se odgovarajući slojevi rukovodstva. [2] Kod nas gotovo da se ne vidi takav rad, osim nekoliko nacionalnih programa. Ali čak ni oni nisu direktno usmereni na pripremu za rat sa ciljem njegovog sprečavanja ili brze pobede. Gde je, na primer, rad na jačanju civilne odbrane? A mi smo, ponavljam, primarna meta u svetskom ratu koji je pokrenut. Kina je sekundarna meta. Oni će se obračunati sa njom kada Rusija bude oslabljena ili potkopana.
Moramo konačno da se oprostimo, iako sa zakašnjenjem od jednog i po veka, od evrofilije i zapadnjaštva. U sadašnjim i budućim okolnostima, ova linija razmišljanja i ponašanja je užasno zastarela. Sa Zapada, gde efikasno vlada „Epštajnova elita“, doći će ne samo vojne pretnje i neprijateljstvo, već i moralna zaraza i antičovečnost.
Rečeno ne znači poricanje svega dobrog što nam je dala vakcina evropske kulture od strane Petra Velikog. Ne bi trebalo da otpisujemo sve zapadne zemlje; elementi normalnosti se tamo pojavljuju na nekim mestima. Ne bi trebalo da imitiramo zapadne elite koje podstiču totalnu rusofobiju i guraju društva u intelektualni i moralni ćorsokak. Najbolje od Evrope vredi sačuvati, pa čak i razvijati. Ali konačno moramo shvatiti da mi izvorno nismo evropska, već velika evroazijska država-civilizacija.
Spoljašnji izvori naše istorijske duhovne kulture dolazili su sa juga – iz slavne Vizantije, Palestine, muslimanskog i budističkog sveta. A naši glavni spoljni politički izvor je – Veliko Mongolsko carstvo. Krajnje je vreme da shvatimo sebe i da živimo na svoj način, onako kako nam je predodređeno istorijom i geografijom. Da svet posmatramo iz centra i severa Evroazije, a ne sa njenog zapadnog ruba.
Teško, ali hitno pitanje: povratak najboljem u čoveku – veri, težnji ka višem duhu. Evropska civilizacija je iskorenila Boga iz sebe. I mi smo patili od iste nevolje, usvojivši evropsku komunističku ideologiju i praksu bezbožništva i ateizma. Bez vere i nade u najbolje u sebi, bez svesti o sebi kao delu istorije i svoje zemlje i njene kulture, svodimo se na životinjske instinkte.
Savremena zapadna civilizacija nas gura ka tome. Zbog gorkog ukusa komunističkog judnoumlja, društvo i neke vladajuće elite počele su da izbegavaju reč „ideologija“. Ali velike zemlje se ne grade bez ujedinjujućeg duhovnog jezgra, ideološke platforme, i ako ih izgube, propadaju. Istorija je groblje država koje su izgubile takvo jezgro. Nema potrebe uvoditi jedinstvenu ideologiju ili je tako nazivati. Neka to bude ideja-san Rusije [3].
Ona ne može i ne bi trebalo da bude obavezna za sve. Ruski građani uživaju slobodu mišljenja i izbora – pod uslovom, naravno, da ne nanose štetu drugima. Ali pridržavanje određenog ideološkog temelja mora biti obavezno za one koji polažu pravo na upravljanje i javno priznanje. To je ideja služenja: porodici, društvu, zemlji i Bogu. Vera se ne može nametati nevernicima, već se mora podsticati, uključujući i usađivanje od detinjstva. Vera u Boga, Njegovo ime nije toliko važno, najbolja je ljudska osobina.
Okret ka Sibiru
Moramo se konačno osloboditi magle ekonomizma – bilo da je reč o marksističkom ili liberalnom tumačenju. Ako priznamo apsolutni prioritet ekonomskih interesa i ljude nazovemo „ekonomskim životinjama“, svodimo se na taj nivo. Ruska istorija – i carski i sovjetski period – akumulirala je iskustvo, čiji elementi zaslužuju da budu oživljeni u novim uslovima.
Bez dugoročnog planiranja i promišljene administracije, ne možemo preživeti, a kamoli pobediti, u svetu intenzivirajuće geopolitičke i geoekonomske borbe. Ali, pre svega, u novom ekonomskom modelu, inicijativa i lični interes moraju se spojiti sa služenjem, razvojem najboljeg u ljudima i očuvanjem prirodnih resursa Zemlje. Veliki Rusi su ovu kombinaciju nazvali „noosferom“. Ekonomija i poslovanje moraju služiti ljudima i Zemlji, a ne da ih potiskuju, kao što je slučaj u savremenom kapitalizmu, koji je izgubio svoje etičke korene.
Pored ideološke platforme, potreban je niz sveobuhvatnih makroprojekata kako bi se probudila kreativna, konstruktivna energija. Prva od njih je „sibirizacija“ Rusije: premeštanje centra ideološkog, ekonomskog i političkog razvoja u rusku Aziju. Budućnost leži tamo. Zapadno putovanje mora se završiti što je pre moguće. S obzirom na to da se Evropa vraća „sebi“ – izvoru ratova i drugih nevolja – pomeranje ka Istoku i razvoj vojne tehnologije su neophodni i iz vojno-strateških razloga.
Pokret ka Sibiru je oživljavanje najboljeg u našem nacionalnom karakteru. Sada moramo tamo tražiti lokaciju za treću prestonicu Rusije, prenoseći neke od funkcija prestonice u sibirske gradove. Potrebna je ozbiljna modernizacija spoljne i odbrambene politike.
Prvo. Shvatiti da duboko ukorenjene kontradikcije u globalnom ekonomskom sistemu, koje potkopavaju samu čovekovu suštinu, prete uništenjem čovečanstva. Nastavak trenutne polupolitike u Ukrajini, koja preti da iscrpi zemlju, mogao bi da potkopa oživljenu snagu i duh Rusije.
Drugo. Razgovori o primirju u „duhu Aljaske“ mogu se taktički nastaviti, ali uz razumevanje da dugoročni mir i razvoj nisu mogući bez zaustavljanja pokušaja Zapada da se posveti istorijskom vojno-političkom revanšu, pri čemu Evropa ponovo postaje predvodnik. Svetski rat se ne može dobiti modernizovanim rovovskim ratovanjem. Rizikujemo da budemo poraženi, ili, u krajnjoj meri, da izgubimo još stotine hiljada naših najboljih ljudi, koji su potrebni za borbu i postizanje pobede u predstojećem, izuzetno opasnom i teškom istorijskom periodu.
Treće. Pobedonosno okončati trenutni sukob u Ukrajini, a tim pre ne dopustiti eskalaciju svetskog rata na globalni termonuklearni nivo, nemoguće je bez značajnog jačanja politike nuklearnog odvraćanja. Sporazumi o zajedničkom upravljanju nuklearnim odvraćanjem i strateškoj stabilnošću su korisni, ali je vreme da se prestane sa pričama o „ograničavanju naoružanja“. Gomilanje raketa srednjeg i strateškog dometa i drugih nosača raketa mora se intenzivirati kako bi se zapadnjaci odvratili od pokušaja da povrate svoju dominaciju.
Nuklearno oružje, kada je u optimalnim količinama i sa pravilnom doktrinom, čini nenuklearnu superiornost nedostižnom i štedi resurse konvencionalnim snagama. Naši „Burevestnici“, „Orešnici“ i hipersonični sistemi za isporuku trebalo bi da ubede neprijatelja u uzaludnost njihovih nada za pobedu.
Moramo da razvijemo novu generaciju oružja, kako bi Amerikanci unapred bili svesni svoje fundamentalne nesposobnosti da silom nametnu svoju volju.
Širenje i sve veća fleksibilnost nuklearnih arsenala ima za cilj da podseti sve da se velika nuklearna sila ne može pobediti trkom u naoružanju bez nuklearnog oružja ili konvencionalnim ratovanjem, čak ni ratovanjem dronovima. To je, naravno, pod uslovom da izbegnemo masovno gomilanje nuklearnog oružja, kao što su to učinili SSSR i Sjedinjene Države šezdesetih godina prošlog veka. To je bilo besmisleno, skupo i opasno.
Potencijalni protivnici moraju shvatiti da je trka u naoružanju besmislena, pa čak i samoubilačka za njih. Ovo je tema o kojoj vredi razgovarati, barem sa Amerikancima. Ratovanje dronovima, bio-, pa čak i kognitivno-digitalno ratovanje mora se sprečiti i odvratiti kroz sve snažnije oslanjanje na oružje koje uništava podstrekače ovih ratova. Za sada, ovo se odnosi samo na nuklearno oružje, pod uslovom spremnosti i sposobnosti da bude korišćeno u dovoljno velikim razmerama.
Naši „Burevestnici“, „Orešnici“ i hipersonični sistemi za isporuku trebalo bi da ubede neprijatelja u uzaludnost njihovih nada za pobedu
Da bi se obuzdao Vašington u slučaju da Sjedinjene Države i Zapad nastave svoj trenutni kurs ka pokretanju svetskog rata, doktrina za upotrebu nuklearnog oružja i drugih vrsta oružja trebalo bi da sadrži odredbu kojom se navodi istinska spremnost za napad na američke i evropske ciljeve širom sveta, a lista ciljeva trebalo bi da se shodno tome proširi. SAD/Zapad su daleko više zavisne od svojih prekograničnih aktiva, baza i uskih grla u logistici i komunikacijama nego mi. Neprijatelj mora da oseti svoju ranjivost.
Korisno je iransko iskustvo u odbrani od američko-izraelske agresije. Teheran je počeo da cilja ranjive tačke svog protivnika, i ovaj je počeo da se povlači. Promene u doktrini i vojnom stavu ka spremnosti i sposobnosti za asimetrične udare ojačaće odvraćanje od avanturizma i imati civilizacijski efekat na protivnika.
Vredi ponovo odrediti prioritete ciljeva za preventivne udare – prvo nenuklearne, zatim nuklearne (ako je apsolutno neophodno). Prve mete uključuju ne samo komunikacione centre, komandne i kontrolne centre, logističke čvorišta i vojne baze, već i, što je važno, mesta okupljanja elite, posebno u Evropi, kako bi ih lišili osećaja nekažnjivosti.
Da bi se povećao kredibilitet odvraćanja, vredi intenzivirati napore za razvoj i testiranje konvencionalne i nuklearne municije sposobne za duboke prodore. Nedavno objavljivanje spiska evropskih postrojenja koja proizvode oružje za kijevski režim od strane našeg Ministarstva odbrane je korak u pravom smeru.
Povećanje kredibiliteta pretnje upotrebe nuklearnog oružja je takođe neophodno kako bi se evropska društva probudila iz njihovog „strateškog parazitizma“ – uverenosti da se rat neće dogoditi, da će „sve biti u redu“. Osećaj straha i samoodržanja mora se vratiti onima koji su izgubili put i zaboravili rat i zločine svojih zemalja i naroda u proteklim vekovima.
Jasno je da je takva politika apsolutno neophodna u odnosu na Nemačku. Zemlja koja je pokrenula dva svetska rata i kriva je za serijske genocide nema pravo na „najmoćniju vojsku u Evropi“, a kamoli na oružje za masovno uništenje. Ukoliko bi ga stekla, nemački građani moraju shvatiti da bi sama zemlja bila uništena, tako da nikada više ne bi došlo do pretnje miru sa nemačkog tla.
Savez sa Kinom
Četvrto. Potrebne su brojne izmene doktrine upotrebe nuklearnog oružja. Mora se utvrditi da je u slučaju agresije zemlje ili grupe zemalja koje poseduju veći ekonomski, demografski i tehnički potencijal od našeg, ruska vojna komanda obavezna da upotrebi nuklearno oružje. To bi trebalo da počne serijom nuklearnih testova (nije jasno zašto čekamo da ih Amerikanci započnu – opet želimo da se dopadnemo?).
Nakon toga bi trebalo da uslede udari konvencionalnom municijom na logističke centre, komandne punktove i simboličke ciljeve. Ako ne prestanu ili počnu da odgovaraju po ciljevima na ruskoj teritoriji – niz grupnih nuklearnih udara, sa više nego taktičkom moći, na vojne baze i ključne industrijske objekte. Ako neprijatelj ne kapitulira, moramo biti spremni za eskalaciju na sledeći nivo.
Oslanjanje na nuklearno odvraćanje je neophodno za sprečavanje ratovanja dronovima. Odgovor mora biti razarajući. Ako, na primer, rakete ili dronovi budu ponovo lansirani iz Ukrajine i susednih zemalja nakon mogućih mirovnih sporazuma ili čak kapitulacije, oni koji stoje iza operatera dronova moraju znati da će odmazda – čak i nuklearna – biti usmerena na njih. Tada će i sami početi da pronalaze potencijalne provokatore.
Peto. Pored vojno-tehničkih mera i doktrinarnih promena, radi kvalitativnog povećanja kredibiliteta pretnje, vredi predložiti vrhovnom komandantu da odmah imenuje komandanta na evropskom terenu operacija. To treba da bude general spreman za borbu sa pravom i odgovornošću da upotrebi nuklearno oružje ako je potrebno, ukoliko druge mere ne uspeju. Vrhovni komandant zadržava kontrolu nad strateškim nivoom vojnih operacija.
Šesto. Krajnje je vreme da se napusti pretpostavka, koja prvenstveno koristi Amerikancima, da u nuklearnom ratu ne može biti pobednika i da će upotreba nuklearnog oružja neizbežno dovesti do globalne termonuklearne eskalacije. To protivreči osnovnoj logici i konkretnim vojnim planovima. Ne daj Bože da se nuklearno oružje upotrebi. Nevini ljudi će ginuti, a mit koji je spasao čovečanstvo – da bi svaka upotreba nuklearnog oružja dovela do univerzalnog Armagedona – biće srušen. Ali u nuklearnom ratu, posebno u prenaseljenoj i moralno slaboj Evropi, može se pobediti.
Ponoviću: upotreba nuklearnog oružja je veliki greh. Ali de fakto, uzdržavanje od njegove upotrebe nije ništa manji greh, jer otvara put širenju i produbljivanju svetskog rata koji je započeo Zapad. Ako ne bude zaustavljen, to će u svakom slučaju dovesti do uništenja čovečanstva, a usput i do iscrpljivanja, pa čak i uništenja naše zemlje.
Sedmo. Paralelno sa dugogodišnjom potrebom za modernizacijom nuklearnih snaga, posebno doktrine njihove upotrebe, mora se hitno preduzeti niz koraka. Pomoći Iranu da izdrži i pobedi, ujedinjujući se radi toga sa Kinom. Pozvati zemlje Bliskog istoka da ubrzaju napredak ka stvaranju regionalnog sistema bezbednosti uz garancije Rusije, Kine, a moguće i Indije i Pakistana. Ove sile, za razliku od Sjedinjenih Država i njihovih satelita, imaju svoj interes u stabilnosti regiona i cele Evroazije.
Osmo. S obzirom na sveukupnu akutnu opasnost u narednih nekoliko decenija i pokušaje Zapada da se revanšira, vredi razmotriti privremeni (deset godina sa mogućim produženjem) odbrambeni savez sa Kinom. Ovo bi bilo korisno u zaustavljanju revanšista i sprečavanju bratske Kine da oseti potrebu da parira Sjedinjenim Državama i Rusiji u strateškoj nuklearnoj sferi. Nuklearni potencijal jednak Rusiji, zajedno sa kineskom superiornošću u drugim oblastima kombinovane moći (ekonomija, demografija), mogao bi da stvori strahove i sumnje među budućim ruskim liderima. Ni ruskom ni kineskom narodu to nije potrebno.
Predloženi koraci, hitno i odmah neophodni, nadamo se da su dovoljni da zaustave konfrontaciju koja iscrpljuje našu zemlju i, što je najvažnije, njeno klizanje ka globalnoj katastrofi. Moramo pobediti u započetom svetskom ratu, potkopavajući i potiskujući revanšiste. Ovo je hitan zadatak od globalnog istorijskog značaja. Ako ga ne rešimo, naši potomci (hoće li ih biti?) i Svemogući nam neće oprostiti našu intelektualnu lenjost i kukavičluk. Rusiji je bilo dato dvadeset godina bez rata. Ali sada smo ušli u decenije rata i sukoba. Moramo u njima pobediti, spasavajući sebe i čovečanstvo.
Sergej A. Karaganov je počasni predsednik Prezidijuma Saveta za spoljne i odbrambene poslove
UPUTNICE:
[1] Od 16. veka, Portugalci su svoje trgovce uslugama i sluge nazivali kompradorima.
[2] Mnogo informacija o ovome pojavilo se u poslednjih godinu ili dve. Videti odličnu analizu u članku autora iz Centra za sveobuhvatnu ekonomiju i međunarodne odnose Više škole ekonomije: Kašin, V.B., Smirnova, V.A. i Jankova, A.D. „Novi Veliki zid: O logici ponašanja kineske spoljne politike“ // Rusija u globalnoj politici. 2026. Tom 24. Br. 3. str. 198–215.
[3] Videti: Karaganov, S.A. „Živa ideja-san Rusije, kodeks Rusa u 21. veku [Ideološki temelj ruske države-civilizacije]“ / Ur. F.A. Lukjanov i P.N. Maljutin. Moskva: SVOP, FMEiMP, Viša škola ekonomije ekonomije, 2025. str. 46.
Prevod: Želidrag Nikčević
