Ako želite da voajerski uživate u prizorima potpunog raspada zapadnog društva, ne morate nigde da putujete, dovoljno je da uključite televizor, zavalite se u fotelju i pustite HBO seriju „I tek tako“. Nije preterano reći da nikada nijedna serija ni film nije u toj meri plastično i ogoljeno prikazao sve razloge zbog kojih se današnji Zapad nalazi na strmoj civilizacijskoj nizbrdici.
Nezajažljiv potrošački mentalitet i pohlepna težnja ka nepotrebnom i nezasluženom materijalnom luksuzu, teror apsolutnog jednoumlja i levičarske vouk ideologije, slom tradicionalne porodice i džender konfuzija, otvorena promocija raznih devijantnosti kao poželjnih životnih opredeljenja, ostarelo i razmaženo stanovništvo koje se biološki ne obnavlja, razvratni, vulgarni život i duhovna pustoš, sve su to pojave i „znaci vremena“ koji se u pomenutoj seriji, jedan za drugim, smenjuju pred našim očima.
Metastaza bolesti zapadnog liveralizma
Iako se radnja dešava u elitnim, ultraliberalnim krugovima Njujorka, sasvim lako, iz iskustva, možemo da zaključimo da društvena situacija nije bitno drugačija u Londonu, Parizu, Berlinu ili Briselu, jer se radi o metastazama iste primarne bolesti zapadnog liberalizma.
Ova serija, zamišljena kao nastavak ili restart kultnog „Seksa i grada“, okončala je pre nekoliko nedelja svoju drugu sezonu emitovanja tokom koje su se kritičari i ljubitelji originalne serije nadmetali u tome ko će više i sočnije napljuvati novu verziju.
Svi se slažu da nije to – to bez jedne od glavnih junakinja, Samante, da su dijalozi daleko lošije napisani, da je gluma lenja i površna, a da novi likovi, koji su na silu ubačeni kako bi se zadovoljili moderni standardi inkluzivnosti i političke korektnosti, više iritiraju nego što intrigiraju i doprinose dinamici dešavanja.
„Seks i grad“
Ipak, serija je sve vreme bila na prvom mestu gledanosti što se tiče HBO Maks striming platforme, a producenti su već najavili da će biti i treće sezone, što nas navodi na zaključak da ovde imamo posla sa sve rasprostranjenijim fenomenom „gledanja iz mržnje“ (hatewatching), kada gledaoci iz nedelje u nedelju mazohistički prate neki program, ne zato što im se dopada, već zato što ih nervira.
Mora se priznati da postoji neki perverzni poriv da se do kraja isprati ovaj bizarni brodolom modernosti, posebno ako smo, poput potpisnika ovih redova, bili zakleti protivnici originalne serije i njenog destruktivnog uticaja na društvo.
Ženski „strah od pedesete“
Autorima valja odati priznanje da definitivno nisu štedeli svoje heroine što se tiče ponižavajućih manifestacija i simptoma fizičkog propadanja. Erika Džong je svojevremeno pisala o ženskom „strahu od pedesete“, ali Keri, Miranda i Šarlot su daleko bliže šezdesetoj nego pedesetoj, pa su, u skladu s tim, njihovi problemi drastičnije izraženi, naročito u ejdžističkoj kulturi koja mladost i seksualnu poželjnost stavlja iznad svega.
Keri u prvoj sezoni ide na operaciju kuka, Šarlot muku muči da povrati svoju nekadašnju figuru balerine, Miranda je skroz seda, a njen muž Stiv je nagluv i nosi slušni aparat. Generalno, glavna, sveprožimajuća tema serijala jeste nepovratno prohujala mladost (iako su junakinje i tokom originalnog serijala bile bliže srednjem dobu nego mladosti) i bezuspešni, očajnički pokušaji da se ona, makar na trenutak, ponovo oživi.
Starenje možda jeste neizbežno za naše junakinje, ali emotivna i intelektualna zrelost definitivno nisu, pa se tako Keri i dalje „šarmantno“ krevelji kao šiparica u šestoj deceniji, a prema svojim skupocenim cipelama odnosi se kao prema deci, Miranda prvo napušta svoj dobro plaćeni posao advokata i posvećuje se studijama ljudskih prava, jer je „gledala na Si-En-Enu kako je Tramp zabranio muslimanima ulaz u SAD“, a nakon toga ostavlja i muža sa kojim ima odraslog sina kako bi imala lezbejsku vezu sa nebinarnom latino komičarkom dvadesetak godina mlađom od nje, dok Šarlot ohrabruje promenu pola svoje ćerke jer u tome vidi ulaznicu za visoki svet mode.
Lažno zadovoljenje imperativa multikulturalnosti
Tu su, naravno, i tragikomični, providni pokušaji da se zadovolje imperativi multikulturalnosti i inkluzivnosti, pa je tako svaka od tri glavne junakinje spontano dobila po jednu „obojenu“ ženu za družbenicu (dve Afroamerikanke i jedna Indijka), čime se želi odagnati neprijatna pomisao o zapadnjačkim belačkim privilegijama koje su izgrađene na surovoj eksploataciji resursa i robovskog rada manjina širom planete.
Na svom vrhuncu, serija „Seks i grad“ bila je vrcavi trijumf urbanog glamura i konzumerističkog hedonizma koji je američka imperija uživala krajem 20. i početkom 21. veka. Bez obzira na to da li ste imali opravdane primedbe na vrednosti i životni stil vesele Sodome i Gomore koji je serija promovisala, morali ste da priznate da su epizode bile duhovite, dinamične i dobro napisane i režirane.
U Srbiju je ona stigla na talasu promena, odmah nakon petooktobarske obojene revolucije, i to baš na televiziju B92 koja je u to vreme bila udarna pesnica globalističkih snaga, čiji je zadatak bio promena svesti poraženog naroda.
Poguban uticaj na porodične vrednosti
Verovatno nijedan televizijski program u istoriji nije imao tako poguban uticaj na porodične vrednosti i patrijarhalni moral koji je srpski narod negovao kroz vekove. Gledajući tu seriju i uživljavajući se u sudbine i dogodovštine glavnih junakinja, mlade Srpkinje su dobile brzi kurs primenjenog feminizma trećeg talasa i ilustrovane lekcije iz neoliberalne kapitalističke filozofije koja kaže da je za jednu ženu vrhunac uspeha svojevoljno odricanje od sopstvene porodice, frivolno ispijanje kosmopoliten koktela po pomodnim noćnim klubovima i promiskuitetno skakanje iz kreveta u krevet sa potpunim neznancima.
Stvarajući budalastu iluziju da možete živeti luksuzno na Menhetnu od pisanja jedne kolumne nedeljno, ona je odvukla na stranputicu brojne lakomislene i lakoverne devojke koje su poverovale da je njihov tajkun „Zverka“ odmah iza ugla, udobno zavaljen sa tompusom u zatamnjenoj limuzini kojom planira da ih odveze u novi život prepun svakakvih raskoši i izobilja, gorkih plodova tranzicione pljačke koja se odvijala iza kulisa žurke.
Nakon 20 i kusur godina bolnog i otrežnjujućeg životnog i istorijskog iskustva, jasno je svima da je sve bila samo dobro upakovana laž, da se žurka lagano bliži kraju, a da „varvari“ sve jače i sve nestrpljivije udaraju na kapije.
