Spasi me, Bože, jer dođoše vode do duše moje.
Upadoh u blato duboko, i nema dna;
dođoh u dubine morske, i bura potopi me.
(Psalam 68.)
Moj unutrašnji prtljag i ono što se dešava napolju dostigli su apsolutnu ravnotežu. Gusti, tamno-sivi oblaci nadviše su se nad mojom provincijom, za koju sam neraskidivo vezan i prema kojoj osećam ljubav koja često zalazi u domen iracionalnog.
Ta tmurna gomila iznad moje glave kao da me je potpuno usisala, ne ostavljajući prostora ni za najtananiji snop vedrine. Tamo gde sam nekada pronalazio trezvenost i rešenja, sada caruju mrak i slepilo. U srcu je, kao izvoru iz čijih sam dubina izvlačio ohrabrenje, nastala pustoš, nalik na onu koju je načinio olujni vetar pred čijim su se udarima sklonile i najtvrdokornije životinje.
Najradije bih se pridružio snažnom pljusku i gorko zaplakao, grleći suzama svoj duhovno izranjavani i samozatočeni narod. Ima li kraja svemu ovome? I gde je uopšte bio početak? U meni odjekuju eksplozije besa, gneva, ljutnje i, na prvom mestu, tuge, poput bljeskova koji presecaju nebo, povremeno se spuštajući na tlo i stvarajući zaglušujuću buku.
Trgovi su prazni, kancelarije zaključane, a kuće ispražnjene.
– Gde su svi, Vrane-Gavrane? – upitah jedino živo biće na koje sam naišao.
– Dobrovoljno su otišli tamo gde su ih naterali da idu.
– Ova rečenica baš i nema smisla. Kako to ,,biti nateran” i ,,dobrovoljno otići” idu jedno s drugim?
Reči mudrog Žarka Vidovića
Vran-Gavran odlete i ostavi me bez odgovora. Pokušavam da ga sam odgonetnem, da razumem. Može li, uopšte, bilo ko da bude nateran na bilo šta? Postoji li izbor i ako postoji koje su njegove granice? Prisećam se reči mudrog Žarka Vidovića, logoraša i prognanika, da su ,,čovekovo dostojanstvo i sloboda bezuslovni”, ali da je pitanje ,,da li je čovek u stanju da nosi teškoće i odgovornost tog dostojanstva, jer sloboda je istovremeno i ljudska odgovornost upravo zato što je čovek slobodan da čini i govori šta hoće”.
Padaju mi na pamet i misli još jednog logoraša i prognanika, Aleksandra Solženjicina, koji je govorio da od čovekove smelosti zavisi da li će se prikloniti učestvovanju u sveopštoj laži i biti duhovno porobljen ili će biti čovek. Da li je uopšte moguće dovoditi u pitanje tačnost ovih poruka, uzmemo li u obzir one iz čijih su usta i pera potekle, ljude koji su u svojim životima doživeli i preživeli zatvaranja, mučenja, proterivanja, otpuštanja sa posla, nemogućnost zaposlenja i šta sve ne?
Ako svaki narod igra ulogu u istoriji, koja je onda naša uloga?
Da večito igramo u tuđim predstavama i za tuđu slavu? Da plaćamo tuđe račune? Da budemo vođeni od onih kojima su usta puna slobode, dok oštricu noža drže ispod njenog vrata? Da sledimo one koji se nazivaju najvećim rodoljubima dok sluđuju narod i stvaraju razdor u njegovom organizmu? Koji poistovećuju sebe i svoju vlast sa državom? One koji menjaju Kosovo i Metohiju za nekoliko desetina autobusa i parče vlasti? Ili, pak, one koji su tu da svaki autentični narodni izraz nezadovoljstva primire i uguše?
U sudaru najrazličitijih misli i emocija, spletu roptanja i najtvrđe vere, padaju mi na pamet stihovi iz 117. psalma:
Dobro je (većma) uzdati se u Gospoda,
nego li uzdati se u čoveka;
Dobro je nadati se u Gospoda,
nego li nadati se u knezove.
Možda je nama namenjeno da pokažemo koliko je pogubno živeti suprotno ovim psalmopevčevim stihovima? Da pokažemo koliko je tragična sudbina naroda čiji pripadnici nemaju smelosti i ljudske odgovornosti o kojoj su govorili Solženjicin i Vidović, te kako stradaju svi oni koji se uzdaju u čoveka i nadaju u knezove, prikazujući apsolutnu poslušnost i poniznost?
Potpuno predajući se svojim mislima i melanholiji koja me je obuzela, nisam ni primetio kada je bura počela da se stišava, a ptice da se vraćaju svojoj pesmi. Nađoh se na betonskom igralištu čiji je središnji deo izbrazdan naprslinama različite širine, stvarajući utisak nekompaktnosti i podvojenosti. Ispunjene vodom, naprsline kao da su predskazivale jedan od mogućih ishoda koje budućnost nosi – da ćemo, razdeljeni i netrpeljivošću ispunjeni, krvlju i suzama ispuniti ponore i bezdane kako bismo došli jedni do drugih. Na dnu tih zjapećih praznina leži moja najveća strepnja.
Autor: Đorđe Spasić
Mentalni higijeničar
