Ko zna da li bi iko pomenuo, a kamoli posvetio neko svoje delo uspomeni na žrtvu 14 uglednih učitelja iz Bjelopavlića, koji su pre 97 godina platili životima odbranu srpskog jezika i ćirilice da nije nikšićkog profesora srpskog jezika Veselina Matovića. Upravo je izašla Matovićeva knjiga “Ćirilica i latinogorica” između čijih korica se našao i ovaj događaj, kao i drugi iz novijeg vremena koji govore o „ćeranju“ srpskog jezika i pisma u Crnoj Gori.
A o tome nema pozvanijeg da piše, jer je profesor 2004. sa suprugom Radmilom i još 24 kolega iz Nikšića i jednog iz Herceg Novog, ostao bez posla, kada su stali u odbranu srpskog jezika i ćirilice.
„Nakon uvođenja vojne uprave, okupator je, početkom 1916. godine posebne mere u Crnoj Gori sproveo u školstvu. Naređeno je da se u crnogorske škole, umesto ćirilice, uvede latinično pismo, kao i da se iz nastavnih programa izbace junačke i patriotske pesme i srpska istorija. Tome se odlučno, podnošenjem otkaza na službu, suprotstavila grupa učitelja iz Bjelopavlića, njih četrnaestoro, zbog čega su ubrzo uhapšeni i stavljeni pod vojni sud“, kaže profesor Matović.
Ostavke koje su potpisali u vojnoj komandi u Podgorici, 19. oktobra 1916. ovako su obrazložili:
“Ćirilica je srpska istorija-arterija, aorta srpskog nacionalizma, a mi smo spremni da budemo srpski učitelji i nećemo da budemo anacionalni. Da bismo ostali dosledni pozivu srpskog učitelja u Crnoj Gori, čast nam je izvestiti komandu da sa ovim podnosimo ostavku na svoju dosadašnju dužnost”.
Nakon dvoipomesečne istrage, izrečene su im presude, kao i trojici njihovih navodnih podstrekača, pravnicima: Nikoli Dragoviću, Marku Jovićeviću i Radovanu Boškoviću. Učesnici pobune bili su: Vuksan Radović, Savo Đurović i Velizar Đuranović, koji su posle izdržavanja kazne od tri meseca pušteni na slobodu, dok su jedanaestorica njih (osuđeni na četiri odnosno pet meseci zatvora): Ilija Mijušković, Tripko Brajović, Andrija Dragović, Savo Jovović, Tomo Dragović, Radovan Popović, Miladin Vujadinović, Novo Vučinić, Blažo Radonjić, Cvetko Stanišić i Jakša Brajović, internirani u mađarski logor „Boldogason“, a kasnije u „Nežider“, gde su ostali sve do kraja Prvog svetskog rata.
Nažalost, o ovom događaju, iako dostojnom da se uvrsti u najlepše primere “čojstva i junaštva”, nije sačuvano mnogo arhivskih dokumenata, i sve što se o njemu zna potiče uglavnom iz dnevnika dvojice njegovih učesnika: Jakše Brajovića i Toma Dragovića, koji se nalaze u vlasništvu njihovih potomaka. Pobuni su prethodila dva skupa bjelopavlićkih učitelja u Danilovgradu, na kojima je došlo do neslaganja oko načina otpora (istupanjem iz službe).
Stariji učitelji osim Ilije Mijuškovića nisu se saglasili s pružanjem bilo kakvog otpora, i prihvatili su lojalno obaveze koje su zahtevale nova programska pravila, motivišući to osnovnom obavezom učitelja u opismenjavanju mladih naraštaja. Nasuprot njima, četranaestoro mladih i tek svršenih učitelja, ne želeći da služe neprijatelju, iako usamljeni, čvrsto odlučuju da podnesu ostavke.
Činovnik u komandi bio je Srbin iz Vojvodine. Pokušao je da odvrati mlade učitelje od ostavke:
„Ja sam Srbin. Sin sam popa pravoslavnog. Ja vama i vašem narodu želim dobro. Bićete odmah strijeljani“ – rekao je činovnik.
Međutim, učitelji su ostali pri svome. Odustajanje od pobune podrazumevalo je sigurnu egzistenciju i, u uslovima okupacije, čak i prilično udoban život, odnosno sigurnu državnu službu i „specijalne legitimacije” koje su ih štitile od internacije i obaveznog rada.
„Ovi se hrabri ljudi odlučuju na nepristajanje, smatrajući da onaj ko hoće da ostane dosledan pozivu srpskog učitelja ni u kakvim okolnostima zavetne vrednosti svojih predaka – ćirilicu i nacionalnu istoriju – ne sme dovesti u pitanje“, naglašava naš sagovornik. To vidimo i iz svedočenja Sava Jovovića:
“Primio sam se vršiti dužnosti narodonog učitelja pod upravom ćesarskih i kraljevskih vlasti, verujući da će bivši program osnovnih škola ostati i dalje. Naredbom iz nastave izbacuje se ćirilica, srpska istorija i pevanje nacionalnih pesama. Ćirilicom su ispisani svi kulturni tragovi našeg naroda, a ne predavati nacionalnu istoriju značilo bi odreći se prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Čast mi je izvestiti komandu da sa ovim podnosim ostavku na svoju dosadašnju dužnost”.
Slično je i u zapisu Jakše Brajovića:
„Promenjeni su svi udžbenici, osim za veronauku i matematiku, a i oni su štampani latinicom. Kad sam dobio ovaj akt, napisao sam ostavku i pošao u Danilovgrad da je predam u mesnu komandu. Bio sam učitelj u Gostinju.
Spavali su na golom patosu bez ikakve posteljine, neprestano pod nadzorom i uz pretnju da će biti obešeni. Nakon izricanja presude (učinjeno noću) prebačeni su u cetinjski zatvor, a odatle deportovani u „Boldogason“. Učitelj Brajović je tri puta pokušavo da pobegne, ali je svakog puta bio uhvaćen.
Tokom suđenja (predsednik suda bio je Čeh, zvao se Slavik), islednik Hrvat, pitao je Brajovića:
„Zašto nećete ovaj školski program, po njemu se radi i u hrvatskim školama“?
Brajović je odgovorio:
„Vi ste taj program prihvatili jer ste robovi. Mi nismo robovi, mi smo okupirana zemlja. Vi da ste slobodni, u vašim čitankama bile bi pesme o vašim velikanima – Štrosmajeru, Zrinjskom, Frankopanu, Gupcu i drugima, a ne o austrijskim nadvojvodama i vojvodama habzburškim“.
U junu 1916. internirana je i grupa učitelja iz Ulcinja, koji su se usprotivili zahtevu tamošnjih muslimana i katolika da se za njihovu decu otvori posebna škola, što je bilo u suprotnosti sa crnogorskim zakonom.
Po tom zakonu, koji je donesen u Narodnoj skupštini, a potvrđen od strane kralja Nikole 1907.godine, deca stalnih državljana Crne Gore nisu mogla pohoditi škole s tuđim nastavnim jezikom, dok ne svrše srpsku narodnu školu.
Izvor: Serbian Times/Milorad Đošić, Koreni
