Umetnost nam daje veru i ispunjava nas osećajem sopstvenog dostojanstva. Ona ubrizgava u krv čoveka, u krv društva, neki reaktiv otpornosti, sposobnost napredovanja. Čoveku je potrebna svetlost. Umetnost mu daje svetlost, veru u budućnost, perspektivu.
Umetnost je u svim vremenima izražavala nadu u čovekovo usavršavanje, u sposobnost čoveka da se uzdigne iznad svojih strasti i poroka i da se približi idealu. Čovek živi zato da bi postao bolji. Ne može se za cilj života smatrati nabavka frižidera ili automobila. Ako je to životni cilj, znači da je čovek u moralnom smislu doživeo krah.
Kad bi svet bio divan i harmoničan, umetnost tada, sigurno, ne bi bila potrebna. Čovek ne bi tražio harmoniju u nekakvim sporednim delatnostima, on bi živeo harmonično i to bi mu bilo dovoljno. Po mom mišljenju, umetnost postoji samo zato što je svet loše ustrojen. I baš o tome se govori ceo život Andreja Rubljova… Svrha umetnosti nije, kako se obično misli, prenošenje ideja, propagiranje misli.
Svrha umetnosti je priprema čoveka za smrt, preorati mu, uznemiriti dušu, čineći je tako sposobnom da se okrene dobru, reči su Andreja Tarkovskog.
Andrej Rubljov je sinonim za umetnost
Ovaj ruski slikar rođen je oko 1360. godine. Bio je monah u Sergijevskoj lavri u vremenu dok je iguman manastira bio Nikon Radonješki, naslednik sv. Sergija Radonješkog.
Rubljov se prvi put pominje 1405. godine kada je sa još 2 majstora, Teofanom Grkom i Nikodimom Gorodačkim oslikavao crkvu posvećenu prazniku Blagovesti na Kremlju. Ujuedno, Teofan Grk je bio i učitelj Andreja Rubljova. Zaslužan je još za oslikavanje freski u Andronikovom manastiru u katedrali Hrista Spasitelja, katedrali posvećenoj Uspenju Presvete Bogorodice u Vladimiru i katedrali Sv. Trojice u Sergijevskoj lavri. Usnuo je u Gospodu u Moskvi, u Andronikovom manastiru 1430. godine.
Njegova umetnost je spoj dve tradicije: vizantijskog živopisinog slikarstva i srednjovekovnog asketizma,a njegovim freskama odiše mir i spokoj. Ovaj umetnik je nakon svoje smrti postao uzor mnogim ikonopiscima.
U Andronikovom manastiru je 1959. godine otvoren muzej posvećen u čast ovom velikom slikaru, a ruski režiser Andrej Tarkovski je 1966. snimio film posvećen svetiteljskom životu Andreja Rubljova u kome sagledava identitet ruskog naroda kroz pravoslavlje. Ruska crkva ga je kanonozovala za svetitelja 1988. godine.
Ikona je prozor u Carstvo Nebesko
Čuvena ikona Sv. Trojice implicira na tri poretka vremena: prošlost, u Avramovoj žrtvi; sadašnjost, u Evharistiji, koja se prikazuje svakoga dana; i večnost.
Jedan, a Trojica
Na narativnom nivou, Rubljov nam pokazuje posetu trojice misterioznih stranaca Avraaamu kod hrasta Mamre. Iako ih je trojica, Avram ih prepoznaje kao jednog, klanja se i govori kako bi govorio Gospodu. Dakle, od prve projave Boga do prvog patrijarha, Bog se prepoznaje kao jedan u tri ličnosti.
Rubljov prikazuje trojicu, ali ih okružuje apstraktnim oblikom kruga koji prolazi iznad njihovih glava, nastavlja se oko ramena i kukova bočnih figura i zatvara se ispod njihovih stopala. Krug je drevni simbol jedinstva, savršenstva i večnosti, atributa jednog Boga. Iako je jedan, takođe su i Trojica.
Ovaj svetitelj ih razlikuje: Bog Otac, levo, obučen je u kraljevsku odoru. Podigao je ruku u pokretu kao da govori, dok su druga dvojica nagnula glave prema njemu, i kao da slušaju, i kao da spuštaju glave u znak poštovanja. Iza njih je kuća. Na narativnom planu, to je Avraamova kuća, ali simbolično predstavlja Očevo nebesko obitavalište koje nam je pripremio.
Slika na desnoj strani predstavlja Svetog Duha. Svi se uglavnom slažu da u ikonopisu boje imaju simboličku težinu, ali među stručnjacima značenje pojedinih boja nije uvek stvar konsenzusa. Većina stručnjaka vidi odeću ovog anđela kao plavo-belu, koja predstavlja nebo i oblake, nebesko carstvo, dok drugi vide plavu i bledo zelenu, koja predstavlja zemlju i nebo, sve prožeto životom Duha.
U svakom slučaju, anđeo u centru je sigurno Bog Sin. Iznad njega je drvo – hrast kod Mamre, ali i Drvo života, a samim tim i Krst. Nosi tradicionalne boje Hristove odeće – crvenu i plavu, što se generalno smatra simbolom Hristove dve prirode – crvena ovaploćenja, i plava nebeska i božanska. Pored toga, on čini gest blagoslova nad žrtvenim obrokom koji je pripremio Avraam. Hristos obično blagosilja sa dva podignuta prsta, što simbolizuje njegove dve prirode, a tri spojena prsta su simbol Trojice.
Ali Trojica je ovde, prisutna i vidljiva – tri prsta su dakle skrivena. Teleća glava, žrtva starozavetnog patrijarha, nalazi se u zlatnoj čaši poput evharistijske žrtve, a ako pogledamo prazan prostor koji obuhvata centralnu figuru, ona ima i oblik putira, koji obuhvata telo g. Bog Sin. Tako je žrtva Starog Zaveta obuhvaćena Evharistijom, žrtvom Sina, zauvek obuhvaćena nevidljivom čašom koja je okružuje.
Poreci vremena i večnosti
Na ovoj ikoni se podrazumevaju tri vremenska reda: prošlost, u Avraamovoj žrtvi; sadašnjost, u Evharistiji, koja se prikazuje svaki dan; i večnost. Zlatna boja oreola, krila i pozadine predstavlja nestvorenu svetlost Božiju, koja nam se kroz prirodni svet daje u Liturgiji i Evharistiji.
U Evharistiji u ovom trenutku vidimo istu manifestaciju koju je Avram prvi put video u Mamri. Setite se da je ova ikona trebalo da stoji između vernika i oltara, kao prozor u Carstvo Nebesko.
Kao takav, on mora biti dovoljno reprezentativan, dovoljno prirodan, da ga možemo čitati na narativnom nivou, ali dovoljno apstraktan da shvatimo da ne gledamo u ogledalo ovoga sveta, već u svet onostrano. Onostranost ove ikone izražava onostrane sile, a istinskog vernika uvodi u Carstvo Božije.
