Potpisivanje trgovinskog sporazuma između Kuvajta i Irana, uprkos relativno ograničenom opsegu i odsustvu revolucionarnih ambicija, predstavlja izuzetno značajnu analitičku tačku za razumevanje dinamike savremenog Bliskog istoka.
U pitanju je događaj koji sam po sebi nije dramatičan (mada, zasedanje u ovom formatu jeste prvo u 11 godina, tako da se ne radi ni o trivijalnosti), ali koji otkriva dublje strukturne procese i pomeranja u odnosu regionalnih aktera prema spoljnom centru moći, pre svega Sjedinjenim Američkim Državama.
Poslednje dve godine obeležile su, bar na prvi pogled, repozicioniranje SAD kao dominantne sile u regionu. Vašington je uspeo da, uz pomoć vojnih, političkih i obaveštajnih instrumenata, praktično dekonstruiše mrežu proiranskih aktera koja je deceniju i po funkcionisala kao osovina otpora američkom uticaju.
Pad Asadovog režima predstavljao je simbolički i operativni udarac Teheranu
Pad Asadovog režima u Siriji — nekada čvrstog oslonca iranske strategije dubine — predstavljao je simbolički i operativni udarac Teheranu. Paralelno s tim, direktni udari na iranske položaje i infrastrukturu postali su deo nove normalnosti, čime je signalizirana rešenost SAD da obnove ne samo kontrolu, već i kapacitet odvraćanja u regionu.
Vašington je, uz to, brzim usvajanjem bezbednosnih garancija za Katar nakon izraelskih udara na isti, blokirao pokušaje formiranja šireg regionalnog bezbednosnog saveza.
Pretpostavka da bi arapske monarhije mogle oformiti novu arhitekturu kolektivne bezbednosti bez direktnog američkog prisustva pokazala se kao nedovoljno realistična u ovom trenutku. Američko delovanje bilo je dvostruko: preventivno u institucionalnom smislu, ali i signalno — da region još uvek nije ostavljen da sam upravlja svojim tektoničkim linijama.
Bliski istok kao drugi ešalon imperijalnog centra
Ipak, upravo u tome leži paradoks. Dok je Vašington obnovio svoju dominaciju „na površini“ — u okviru formalnih bezbednosnih aranžmana i u odnosu na tradicionalne saveznike — paralelno se formira drugačija realnost u podzemlju regionalnih politika. Sve više bliskoistočnih država prepoznaje da, i pored nove američke proaktivnosti, Bliski istok nije prioritet za Vašington kao što je bio u poslednje tri decenije.
Fokus je prebačen na Indo-Pacifik, na predstojeći sukob sa Kinom, na upravljanje ruskom pretnjom, na sopstvenu unutrašnju političku fragmentaciju — ukratko, na procese koji Bliski istok potiskuju u drugi plan Imperijalnog centra.
Turska bi mogla preuzeti ulogu ključnog činioca američke regionalne bezbednosti
Paralelno s tim, Turska, koja bi po logičnoj regionalnoj geometriji mogla preuzeti ulogu ključnog činioca američke regionalne bezbednosti, ostaje neprihvatljiva kao dominantni akter u očima SAD sve dok je na vlasti političko vođstvo koje Vašington doživljava kao nepredvidivo.
Erdoganova ravnoteža između Zapada, Rusije i sopstvenih ambicija dovela je do toga da Turska bude suviše velika da bi bila ignorisana, a suviše samostalna da bi bila prepuštena ulozi regionalnog hegemona. Takođe, Vašington zna da normalizacija odnosa Turske sa Izraelom nije isto što i prihvatanje izraelske dominacije.
U takvim okolnostima, regionalni akteri pronalaze prostor za sopstvene manevre. I tu se vraćamo na sporazum Kuvajta i Irana — naizgled skroman, ali analitički izuzetno indikativan.
To je prvo zasedanje u ovom formatu u poslednjih jedanaest godina, što samo po sebi otkriva promenu političke klime. Umesto dugogodišnje taktike izbegavanja, izolacije i distance prema Teheranu, Kuvajt sada pokazuje spremnost da uđe u pragmatičnu ekonomsku interakciju.
Pragmatični regionalizam
O čemu je zapravo reč? O tihom, ali važnom regionalizmu. O politici koja se ne zasniva na ideološkim neprijateljstvima, niti na apsolutnoj lojalnosti velikim silama, već na konkretnim interesima. I ranije je Bliski istok poznavao epizode pragmatične saradnje, ali ovo je prvi put u dužem periodu da se ekonomska racionalnost koristi kao instrument za prevazilaženje starih podela.
I Kuvajt i Iran imaju jednostavan, ali duboko racionalan interes: diverzifikaciju izvoza i uvoza, stabilizaciju trgovinskih tokova i smanjenje zavisnosti od jednog spoljnog partnera.
Strateški potez koji može promeniti dinamiku čitavog regiona
Razvoj logističkog koridora duž obala Persijskog zaliva, koji bi povezao Iran sa Bahreinom, Katarom i Saudijskom Arabijom, jeste potencijalno strateški potez koji može promeniti dinamiku čitavog regiona. Saudijska Arabija, koja je do nedavno bila u hladnom ratu sa Iranom, danas je u procesu postepene normalizacije odnosa, što je dodatni podsticaj širem, praktičnom povezivanju.
Sve to ne znači da je region blizu formiranja novog političkog bloka. Prerano je govoriti o stvaranju nekakve „suverenističke osovine“ bliskoistočnih država, kao što je prerano i tvrditi da ove inicijative podrivaju američki uticaj.
Ali ono što se jasno može videti jeste nagoveštaj nove logike ponašanja: logike u kojoj povećani stepen međusobne zavisnosti postaje instrument očuvanja sopstvene autonomije u uslovima nepredvidivog globalnog poretka.
Koliko je regionalni savez realan?
Pragmatični regionalizam možda nije glasan, možda nije praćen velikim samitima i zapljivim izjavama. Ali upravo zato što je tih, on je stabilniji.
U ovom trenutku, on nije politički blok — ali je potencijalno podloga za njegovo formiranje u dalekoj budućnosti. Na Bliskom istoku, gde je politička arhitektura vekovima zavisila od spoljnih sila, takav proces predstavlja više od diplomatske kuriozitetnosti: on predstavlja prve konture jedne drugačije regionalne svesti.
I u tome leži najveća važnost današnjih malih, a suštinskih pomeranja. Bliski istok se možda nije oslobodio imperijalnih struktura, ali počinje da pronalazi prostor između njih. A u tim intervalima, države regiona polako uče da njihova budućnost ne mora uvek biti ispisana u tuđem rukopisu.
Piše: Radomir Jerinić
