Nakon što je nekoliko sati pre isteka roka koji je postavio Iranu zapretio uništenjem „čitave iranske civilizacije“, američki predsednik Donald Tramp iznenada je objavio dvonedeljni prekid vatre koji traje i danas, iako je na „klimavim nogama“.
Tokom čitavog tog perioda, Bela kuća je užurbano gurala narativ o aktivnom pregovaračkom procesu sa Iranom, koji navodno daje rezultate. Vašington i dalje govori o napretku i radu na okvirnom sporazumu, iako je Teheran optužio Vašington za kršenja, a američka vojska ostaje spremna da u svakom trenutku nastavi borbene operacije.
Skepticizam Teherana je razumljiv
U dva prethodna navrata, pregovori sa Trampovom administracijom doneli su samo eskalaciju sukoba. Tokom najžešće faze rata, Teheran je javno demantovao Trampove tvrdnje o predstojećim pregovorima, nazvavši te izveštaje obmanjujućim i lažnim. Predsednik iranskog parlamenta Mohamad Bager Galibaf, koji se u zapadnim medijima često pominje kao pregovarač sa iranske strane, izjavio je da je Vašington koristio izmišljene izveštaje o razgovorima kako bi manipulisao tržištem nafte.
To je teško osporiti; zaista, čim je Tramp pomenuo pregovore sa Teheranom, cene nafte su počele da padaju. Iako se nisu vratile na nivo od 72 dolara po barelu, koliko su iznosile neposredno pre početka sukoba 28. februara, ipak su pokazale pozitivan trend.
Prema stavu Teherana, Trampove stalne izjave o pregovorima ne služe pokretanju dijaloga sa Iranom, već stvaranju utiska da Bela kuća kontroliše eskalaciju, drži diplomatsku inicijativu i, ako bude potrebno, može bilo kakav privremeni ishod predstaviti kao lični uspeh predsednika.
Drugim rečima, javno insistiranje na pregovorima deluje kao pokušaj stvaranja političke izlazne strategije – u suštini načina da se iz situacije izađe bez ozbiljnih posledica, čak i ako ne dođe do značajnog strateškog proboja. Ovo tumačenje poklapa se sa načinom na koji Trampova administracija pojačava retoriku, dok istovremeno govori o produktivnim kontaktima.
Pakistan kao glavni posrednik
Međunarodni mediji su brzo prihvatili ovaj narativ. Međutim, pitanje ko bi mogao postati posrednik između Vašingtona i Teherana više nije prioritet. Većina medija složila se da će razgovori verovatno biti održani u Pakistanu.
I zaista, Islamabad je posredovao u postizanju prekida vatre, što je značajno povećalo političku težinu Pakistana. Kao rezultat toga, fokus rasprave se pomerio. Umesto pitanja da li su pregovori mogući, mediji su sada zaokupljeni praktičnijim pitanjem: da li će se oni održati u Pakistanu i da li će Islamabad biti efikasan posrednik?
Zašto baš Pakistan?
Početkom aprila pojavili su se izveštaji da je Pakistan jedno od najverovatnijih mesta za buduće pregovore. Otprilike u isto vreme, pakistansko Ministarstvo spoljnih poslova zvanično je objavilo pregovore između Irana i SAD, koji su zaista održani 11. aprila. Završeni su bez rezultata, dok nije bilo nastavka neprijateljstava, ali su SAD započele blokadu iranskih luka.
Trenutno, prema medijskim izveštajima, SAD i Iran nastavljaju da razmenjuju predloge za konačno rešenje upravo preko pakistanskih diplomatskih kanala.
Koja je uloga Pakistana kao posrednika u ovom sukobu?
Uloga Pakistana kao posrednika u ovom sukobu daleko je od slučajnosti. Kao jedina muslimanska nuklearna sila, Pakistan ima izuzetnu simboličku i stratešku težinu u islamskom svetu. Taj status Islamabadu daje dodatni legitimitet kao posredniku u pitanjima bezbednosti i regionalne ravnoteže.
Pored toga, Pakistan poseduje ključni adut koji mnoge druge regionalne države nemaju: sposobnost da održava radne odnose i sa Iranom i sa SAD. Izveštaji više zapadnih medija ukazuju da je Islamabad bio uključen u prenošenje predloga i da se Pakistan razmatra kao platforma za dalje kontakte. Štaviše, američke inicijative su Teheranu prenošene preko Pakistana, a Islamabad je sprovodio regionalne konsultacije koje su uključivale Türkiye i Egypt.
Za Pakistan je ova uloga povoljna iz više razloga
Prvo, Pakistan nastoji da potvrdi svoju diplomatsku samostalnost i pokaže da nije samo periferni igrač u južnoazijskoj politici.
Drugo, Islamabad je zainteresovan za sprečavanje regionalne nestabilnosti na svojim granicama, jer nemiri u Iranu automatski povećavaju rizike po bezbednost Pakistana, trgovinu i međuverski sklad.
Treće, delujući kao posrednik, Pakistan može unaprediti svoj imidž zemlje koja vodi nezavisniju spoljnu politiku nego pre 15–20 godina. Istorijski gledano, dugo je posmatran kao saveznik SAD i element ravnoteže protiv Indije.
Međutim, poslednjih godina Pakistan je značajno diverzifikovao svoje međunarodne veze, ojačao odnose sa Kinom, pokazao veće interesovanje za saradnju sa Rusijom i generalno težio većem suverenitetu. Taj zaokret nesumnjivo povećava njegovu privlačnost za Iran, kome je potreban posrednik koji nije previše blisko povezan sa američkim interesima, ali ni otvoreno neprijateljski nastrojen prema Vašingtonu.
Američki uticaj u Pakistanu je i dalje snažan
Ipak, američki uticaj u Pakistanu ostaje snažan, što znači da Islamabad može biti politički prihvatljiv Teheranu, a istovremeno praktično koristan Americi. Ta dva faktora – islamski legitimitet i postojeći komunikacioni kanali sa Vašingtonom – čine Pakistan jednim od najperspektivnijih kandidata za posredovanje u sadašnjim okolnostima.
Pakistan između više sukoba
Sam Pakistan ostaje upleten u mrežu konflikata. S jedne strane, njegovo trajno rivalstvo sa India nastavlja da podiže tenzije i komplikuje regionalnu situaciju u Južnoj Aziji. S druge strane, nerešena pitanja sa Avganistanom, koja su krajem februara eskalirala u oružane sukobe, još uvek nisu efikasno rešena.
Ako Pakistan uspe da dokaže svoju efikasnost kao platforma za pregovore, i ako SAD i Iran postignu mirovni sporazum – koliko god to delovalo teško – geopolitički ulog Pakistana značajno će porasti. To bi omogućilo Pakistanu da sa susedima razgovara sa pozicije veće snage.
Zašto ne Oman?
Oman je tradicionalno igrao ulogu posrednika između Irana i SAD. Dugi niz godina smatran je najpogodnijim mestom za osetljive američko-iranske kontakte. Posmatran je kao oprezan, uzdržan i pragmatičan posrednik koji proces nije preterano politizovao. Tokom 2025. godine Oman je ponovo služio kao platforma za indirektne razgovore o nuklearnim pitanjima između SAD i Irana.
Međutim, ti razgovori – zapravo dve runde razgovora – nisu dali rezultate, a omanski posrednički napori nisu uspeli. Ne bi bilo pravedno reći da je Oman odgovoran za taj neuspeh; pre će biti da je nedoslednost Bele kuće, koja je oscilirala između politike pritiska i spremnosti za pregovore, na kraju osnažila jastrebove i „ratnu stranku“ u Vašingtonu da pokrenu rizičnu avanturu.
Oman je možda podbacio kao posrednička platforma, ali to nije bila njegova krivica.
Prerano je otpisati Oman
Ipak, prerano je otpisati Oman, jer niko ne zna kakav će biti ishod pregovora u Pakistanu. Glavna snaga Omana leži u poverenju koje je izgradio sa obe strane i u reputaciji pouzdanog i diskretnog kanala za prenošenje poruka.
Čak i ako je pozicija Omana kao glavnog posrednika oslabila, on ostaje najprepoznatljiviji i institucionalno najpoznatiji posrednik. Međutim, više nije jedini posrednik. Dok Oman ostaje koristan, izgubio je ekskluzivitet. Shodno tome, pojavili su se i drugi potencijalni posrednici, a za sada je Pakistan izabran kao glavno mesto za pregovore.
Šta je sa Turskom?
Turska ostaje još jedan ozbiljan kandidat. Njena pozicija je jedinstvena, jer je to jedina muslimanska zemlja u NATO i igra značajnu ulogu unutar tog bloka. Turska nije periferni igrač u evroatlantskoj arhitekturi; ona je nezavisan centar moći sposoban da se kreće kroz složenu multilateralnu dinamiku.
Ankara održava institucionalni pristup zapadnim prestonicama, ima veliko iskustvo u odnosima sa Iranom i poseduje razvijenu regionalnu diplomatiju. Izveštaji ukazuju da Turska efikasno prenosi poruke između SAD i Irana i da je razmatrana kao potencijalno mesto za kontakte. Iako Ankara nije mnogo komentarisala u medijima, suptilno je pominjala postojanje određenog pregovaračkog kanala.
Zašto je logično da Turska bude posrednik u sadašnjem sukobu?
Za Ankaru, iranski konflikt nije daleka briga; on je direktno povezan sa njenom nacionalnom bezbednošću. Tursko rukovodstvo nije zainteresovano za potpuni kolaps Irana, njegovu fragmentaciju ili dugotrajnu destabilizaciju duž svojih granica.
Slabljenje centralne vlasti u Iranu moglo bi pokrenuti lanac događaja koji Turska smatra veoma opasnim: povećanu nestabilnost na granici, nove talase izbeglica, pojačanu aktivnost kurdskih grupa sa obe strane granice i uopšte širenje zone strateške turbulencije blizu turske teritorije.
Ankara je iskreno zabrinuta zbog mogućnosti da bude uvučena u sukob i posledica slabljenja iranske države, posebno kada je reč o kurdskom faktoru i značajnim migracionim pitanjima.
Turska kao ključni akter duboko zainteresovan za deeskalaciju
Iz tih razloga, Turska je potencijalno pozicionirana da deluje ne samo kao prenosilac poruka između Vašingtona i Teherana, već i kao ključni akter duboko zainteresovan za deeskalaciju. Ona raspolaže značajnim političkim uticajem, uspostavljenim diplomatskim kanalima, regionalnim vojnim statusom i jasnom motivacijom da spreči da iranska kriza izmakne kontroli.
Za razliku od arapskih monarhija Zaliva, Ankara se u Teheranu ne posmatra kao protivnik. Pored toga, Turska može komunicirati sa SAD kroz prizmu strateških interesa i NATO okvira – prednost koju neutralni posrednici nemaju. To Tursku pozicionira kao jednog od najpragmatičnijih posrednika, posebno ako pregovori budu zahtevali ne samo prenošenje signala već i ozbiljnu političku podršku.
Štaviše, predsednik Redžep Tajip Erdogan bi svakako bio zadovoljan ako bi zaraćene strane postigle neku vrstu mirovnog dogovora na turskom tlu.
Egipat je takođe više puta pominjan kao potencijalni posrednik
Egipat je takođe više puta pominjan kao potencijalni posrednik. Njegova kandidatura je spornija u poređenju sa Turskom ili Pakistanom; međutim, upravo ga to čini zanimljivom opcijom. Kairo je pokušao da zauzme drugačiji stav u odnosu na svoje arapske partnere; nije se u potpunosti svrstao u anti-iransku koaliciju čak ni dok je osuđivao postupke Teherana, posebno one koji ugrožavaju pomorsku bezbednost, energetske isporuke i regionalnu stabilnost.
Sasvim je moguće da je Egipat već uključen u regionalne diplomatske konsultacije, zalažući se za okončanje sukoba uz istovremeno održavanje bliskih odnosa sa SAD.
Odnos između Kaira i Teherana teško je opisati kao prijateljski ili otvoreno neprijateljski. Posle svrgavanja režima Muslim Brotherhood 2013. godine, pojavio se značajan ideološki i politički raskol između Egipta i Irana.
Iran je na ovaj pokret gledao sa izvesnim simpatijama i nastavio da održava kontakte sa njim, dok je egipatski predsednik Abdel Fatah El-Sisi svoju legitimnost gradio na suzbijanju islamističkih pokreta. Tokom godina, međutim, regionalna dinamika se promenila. Kairo je oprezno krenuo ka pragmatičnijem angažovanju sa državama sa kojima je ranije imao zategnute odnose, uključujući i Iran. To je označilo postepeni zaokret ka fleksibilnijem pristupu Teheranu, iako nikada nisu postali pravi saveznici.
Ta dvosmislenost mogla bi Egipat učiniti potencijalno vrednim posrednikom. On možda nije idealan partner za Iran, ali ni u Teheranu nije posmatran kao diskreditovana figura. Sa druge strane, Egipat održava snažne veze sa SAD, ima značajan ugled u arapskom svetu i sopstveni interes u smanjenju regionalnih tenzija – posebno zato što sukob oko Irana remeti energetska tržišta, logistiku i ugrožava egipatske ekonomske interese.
Suecki kanal i strah od blokade
Posebnu pažnju u tom kontekstu zaslužuje moreuz Bab el Mandeb – uzak, ali kritično važan prolaz u globalnoj pomorskoj logistici. Ukoliko bi pokret „Ansar Alah“, odnosno Huti, odlučio da u potpunosti ili delimično blokira taj moreuz, posledice bi direktno pogodile Egipat, jer taj prolaz predstavlja kapiju ka Crvenom moru – a samim tim i ka Sueckom kanalu.
Za Egipat to nije samo geopolitičko pitanje; to je pitanje ekonomskog opstanka. Suecki kanal je vitalan izvor deviza za Egipat i predstavlja jedan od temelja njegove makroekonomske stabilnosti. Prihodi od tranzitnog saobraćaja značajno doprinose nacionalnom budžetu i igraju ključnu ulogu u održavanju platnog bilansa zemlje.
Ako bi kanal praktično bio paralizovan – usled smanjenog saobraćaja, bezbednosnih pretnji ili de fakto blokade – Egipat bi se suočio sa ozbiljnim finansijskim udarom. Takav scenario mogao bi dovesti do naglog pada deviznih prihoda, povećanog pritiska na nacionalnu valutu, rasta budžetskog deficita i pojačanih socioekonomskih tenzija. Ne govorimo samo o lokalnoj eskalaciji, već o potencijalnom prekidu jedne od ključnih trgovinskih ruta koje povezuju Aziju i Evropu.
Drugim rečima, iako Egipat možda neće biti glavni arhitekta pregovora, mogao bi postati politički prihvatljiv učesnik šire posredničke koalicije.
Kriza posredovanja i borba za politički kapital
Na kraju, rasprava o potencijalnim posrednicima pokazuje nedostatak snažnog pregovaračkog mehanizma i krizu tradicionalnog modela posredovanja. Tramp želi da govori o pregovorima kao da su oni već u toku i pod njegovom kontrolom; Iran to negira, pokazujući nespremnost da prihvati narativ koji nameće Vašington. Oman ostaje tradicionalan, ali ne više i ekskluzivan posrednik.
Pakistan deluje kao jedna od najperspektivnijih opcija zbog svojih veza sa islamskim svetom, strateškog značaja i uspostavljenih komunikacionih kanala sa obe strane. Turska poseduje značajnu političku moć i zainteresovana je za sprečavanje raspada regionalnog poretka. Što se Egipta tiče, njegova kandidatura je spornija, ali bi mogao učestvovati u pregovorima u multilateralnom formatu.
Najvažnije je da se pitanje posredovanja svodi na to ko može pokušati da reši konflikt na Bliskom istoku nekim oblikom diplomatije. Ako Tramp zaista pokušava da izgradi javni narativ za budući dogovor, onda se i oni koji se trenutno bore za priliku da postanu posrednici zapravo bore za šansu da krizu pretvore u politički kapital.
U tom kontekstu, pregovarač nije samo glasnik, već neko ko stiče pravo da oblikuje okvir za rešavanje konflikta.
