Aleksa Jovanović Kodža ostavio je snažan pečat kao prosvetni i nacionalni radnik u nekadašnjoj Južnoj Srbiji, u kojoj je rođen. Da bi javnosti približila kompletno delo svoga pretka, porodica Alekse Jovanovića, prvenstveno unuk Srđan Jovanović, odlučila je da u korice jedne knjige stavi njegovu pisanu zaostavštinu.
Kada se u avgustu 1891. godine u kafani njegovog oca pojavio poznanik i zemljak Jovan Veljić, student Velike škole u Beogradu, Aleksa se s njim dogovorio da mu pomogne da i on školovanje nastavi u Srbiji. Bez očevog znanja napustio je Sofiju. Uz Veljićevu pomoć uspeo je da obezbedi stipendiju Kraljevine Srbije. Nastavio je školovanje u Gimnaziji u Šapcu… pa je narednih pet godina bio šabački gimnazijalac. Još jedan egzemplar koji je učio školu u Šapcu, a nisam imao prilike da nešto više o njemu i njegovom obimnom radu saznam u lokalnoj štampi i publikacijama koje se bave istraživanjima istorije i kulture mog rodnog grada.
Posebnu pažnju skrenulo mi je njegovo istraživanje O Srbima i njihovom položaju – Poznaj sebe (poznavanje i negativne osobine duha). Poznata su mi sva istraživanja Brodela, Cvijića, Rajsa, Vukosavljevića, pa sve do Andrića i Džadžića. Posebno mi se sviđa poglavlje gde Jovanović piše:
„Niko od nas neće da prizna da je Srbin zavidljiv, jedna od najružnijih osobina. Međutim, to je sušta istina. Ona je ometala, i danas ometa naš nacionalni i kulturni napredak. Nije potrebno da za ovaj korov u našem duhu navodimo primere. I iz istorije i iz običnog života svaki ih ima po nekoliko na svakom prstu. Reći ćemo samo ovo: Mnogi naši ljudi, ometeni kod nas, otišli su na stranu i tamo stvorili sebi svetsko ime. Srbin uporno i ubeđen u tačnost tvrđenja kaže: Zašto ti a ne ja? Ili: Što ti, to i ja. Ali u stvari nije tako. A evo zašto.
Pre svega, talenat je lični dar. On se ne može oteti ili nakalemiti kao biljka na drugoga. Zatim, niko ne može, kako u nju uđe, da do krajnjih konsekvenca, iznese tuđu ideju. Talentovani su, dakle, prirodom pozvani da idu ispred netalentovanih, imaju plan o nečem novom. Samo takva dela, pak, do kraja navedena, su originalna. Svako novo, originalno delo čini čast ne samo tvorcu nego i njegovom narodu. Izdigne li se neko iznad naše prosečnosti, svi se mi mobilišemo da ga srušimo. Kod drugih naroda naprotiv. Svi se slože da ga pomognu u njegovom originalnom poduhvatu. Njegova slava, slava je i njegove zemlje.
Koliko je jako ukorenjena u psihi Srbina ova ružna osobina vidi se iz klasičnog primera prve redovne crnogorske vojske. Na komandu razbroj se prvi vojnik u redu vikne: Prvi. Ali Crnogorac do njega nije hteo reći: Drugi, već je uzviknuo: Ja do njega.” Isto tako Srbin iz jednog kraja ne priznaje Srbizam drugom iz nekog drugog kraja, ili bar, ako nema kud, ne u istoj meri, ili mu, najzad, srbizam stavi u sumnju, pa čak mu ga i porekne.
U osnovi, sve su ovo pobude koje svoj koren imaju u zavisti.
Nemilosrdno čupajmo zavist! Radujmo se napretku svakog Srbina!” Opšte je poznata krilatica kod nas da komšiji crkne krava, što nisam pronašao ni u jednoj knjizi neke druge nacije.
Meni su često govorili da sam naivan. A jedan od odgovora sam pronašao u Jovanovićevom delu. On piše: „Srbi su uglavnom lirski raspoložen narod. Kao dokaz nije potrebno trošiti mnogo reči. O tome dovoljno svedoči i muški i ženski narodni ep. Takav narod je bolećiva srca, meke duše, drugim rečima naivan. (Ovu narodnu osobinu ja sam naglasio u jednoj raspravi o Maćedonskom pitanju na francuskom jeziku – Andre Barre – L’ Esclavage blanc Armenie et Macedoine – Paris, 1908. Tad se na mene podigla od izvesnih ličnosti čitava podmukla hajka što sam kao povredio Narodno Veličanstvo. Tu njegovu osobinu sada ponavljaju svi njegovi najmerodavniji predstavnici.)
Srbi su velika deca, a drugima sude po sebi. Lepim rečima lako ih je zadobiti da se bore i za nedostižne ideale. Neskrupulozni agitatori mogu ih zloupotrebiti da počine najgora dela. Lukavost nije srpska osobina, a ima i ljudi i naroda lukavih. Zbog toga je srpski narod vrlo često varan.”
Zahvalan sam gospođi Steli Damnjanović Ćirić, koja je jedna od priređivača ove knjige i koja mi je ukazala na delo svog pretka. Toplo preporučujem onima koji vole knjige da pročitaju ostale osobine našeg naroda, po Jovanoviću, i mnogo čega drugog, a posebno zbog toga što, kako sam čuo, oni knjige poklanjaju bibliotekama širom Srbije, što je za svaku pohvalu. Takvi su retke ptice na našem nebu.
Jovan Rukavina,
Šabac
