Postoje muzičari koji osvajaju publiku hitovima, oni koji pune stadione i oni čija imena postaju deo popularne kulture. A postoje i oni retki, gotovo mitski umetnici, čiji uticaj prevazilazi sve to. Među njima posebno mesto zauzima Radomir Mihailović Točak.
Njegovo ime možda nikada nije bilo na naslovnicama tabloida. Nije bio čovek velikih reči, skandala ni estradnih ekscesa. Ipak, generacije ljubitelja muzike, od Vardara do Triglava, decenijama ga smatraju jednim od najvećih gitarista koje je ovaj prostor ikada imao.
Zbog toga se o Točku ne govori samo kao o muzičaru. O njemu se govori sa posebnim poštovanjem.
Zvuk koji se prepoznaje nakon nekoliko tonova
Mnogi gitaristi mogu odsvirati brzu deonicu ili impresivan solo. Ono što razlikuje najveće jeste sposobnost da u nekoliko tonova ispričaju priču. Upravo je to bila Točkova najveća snaga.
Njegova gitara nikada nije bila puko demonstriranje tehnike. U njegovom sviranju osećali su se Šumadija, blues, orijentalni motivi, rok, narodna tradicija i lična emocija. Sve to stapalo se u jedinstven izraz koji nije ličio ni na koga drugog.
Kada slušate „Daire“, „Crnu damu“ ili „Šumadijski bluz“, vrlo brzo postaje jasno da ne slušate samo gitaru. Slušate umetnika koji kroz instrument govori svojim jezikom.
Smak i vreme kada je rok bio više od muzike
Sedamdesete godine prošlog veka donele su procvat rok scene na prostoru nekadašnje Jugoslavije. To je bilo vreme velikih bendova, velikih koncerata i velikih ideja. U tom društvu posebno mesto zauzimala je grupa Smak.
Dok su drugi pratili svetske trendove, Smak je stvarao sopstveni identitet. U njihovoj muzici mogli su se čuti progresivni rok, etno motivi, improvizacija i autentičan balkanski senzibilitet.
U centru svega bio je Točak. Njegova gitara postala je zaštitni znak benda, ali i mnogo više od toga. Postala je simbol jednog vremena kada je muzika imala snagu da okuplja ljude različitih generacija, uverenja i životnih priča.
Skromnost kao životni stil
Možda je upravo zato Točak ostao toliko cenjen među kolegama. Dok su mnogi jurili slavu, medijsku pažnju i velike centre, on je ostao veran sebi. Ostao je veran muzici.
Njegova karijera pokazala je da umetnik ne mora biti najglasniji da bi bio najveći. Ponekad je dovoljno da dosledno radi ono što voli i da nikada ne pravi kompromise sa kvalitetom.
U vremenu kada se popularnost često meri brojem pregleda, pratilaca i naslovnica, Točkova priča deluje gotovo nestvarno. On pripada generaciji umetnika kojima je najvažnije bilo ono što ostaje nakon poslednjeg odsviranog tona.
Više od gitariste
Teško je pronaći ozbiljnog muzičara sa ovih prostora koji nije govorio o tačku sa poštovanjem. Za neke je bio uzor. Za druge inspiracija. Za treće dokaz da se i na Balkanu može stvoriti prepoznatljiv autorski izraz koji nema potrebu da kopira bilo koga sa strane, piše Hedonist.
Njegov uticaj odavno je prevazišao granice jednog benda ili jedne epohe. Mnogi današnji gitaristi prvi put su poželeli da uzmu instrument upravo slušajući njegove deonice. To je možda i najveće priznanje koje jedan umetnik može dobiti.
