Često čujemo da je život svakog hrišćanina svedočenje, a ono je to u smislu mučeništva i iskušeništva kao stranosti u „svetu ovom“, u smislu misionarenja, kao poslaništva u svetu i prenošenja iskustva „sveta budućeg“ i, najzad, delatnog života, kojim ikonizujemo i oprisutnjujemo „svet budući“, koliko je u našoj moći.
U svemu ovome najvažniji je upravo život, jer hrišćanstvo nije sklop apstraktnih ideja i moralnih nazora, niti je iskustvo i svedočenje hrišćanina stvar normi i procedura, niti retorike. U pukom verbalizmu i retoričnosti uvek ima nečeg manipulativnog, licemernog, što smrdi na ideologiju i ovozemaljske interese, ukratko na svet moći. A jedina moć i sila koja bi trebalo da nam bude bliska jesu moć i sila Božija, za koju nam je rečeno da je u ljubavi i smirenju, pre u „slabosti“ nego u moći u očima sveta.
Misionar tokom poslednjih decenija postojanja Ruske imperije, arhimandrit Spiroidon Kisljakov, svedoči kako mu je u misionarenju najviše otpora imao ne prema Hristovom učenju, nego zbog nedostojnog života sveštenstva i vernika, koji bi inoverne odbijali od hrišćanstva čak i kada bi ih učenje privlačilo. Ljudi po nekom unutrašnjem instinktu (obrazu Božijem?) uvek teže celovitosti i prirodno je i zdravo da od drugih, a poželjno je i od sebe, očekuju jedinstvo između reči i dela. Naravno i mišljenja, jer nije sve samo u govoru, pričanju, izgovaranju naučenih i mehaničkih fraza, nego promišljenom i smislenom govoru, kao što nije sve ni u pukom delovanju, koje može biti bezglavo i prenagljeno, pogrešno usmereno i odmereno, već i ono mora biti promišljeno i osvešćeno. Svako istinsko iskustvo upravo i jeste jedinstvo misli, reči i dela, nešto doživljeno i proživljeno, ali i promišljeno i osmišljeno, i konačno kadro da se prenese drugima, tek tako preneto dobivši svoj puni smisao.
Kad kažemo da svedočimo životom, to znači da svedočimo celinom svog bića, mišlju, rečima i delom, i to ne virtualnim i projektovanim u nekog idealnog i poželjnog sebe, nego životom u kom smo, sa ovozemaljskim ograničenjima, pa i sopstvenim slabostima i manama. Neko u nama treba da vidi čoveka, brata sličnog sebi, ali koji je sposoban da i njemu nešto probudi i da ga za nešto zagreje.
Dakle, naše svedočenje nije u usmeravanju, u govorenju nekome šta i kako treba, u isticanju sebe za primer i uzor, ili pozivanje na neke spoljne autoritete, svakako ne u zastrašivanju i pridikovanju, već je sposobnost da nekoga probudimo da drugačije vidi stvari, da malo zastane i promisli, da na tren izađe iz kolotečine, inercije i učmalosti, kao i da ga zagrejemo da poželi i poveruje da je sposoban na sledeći korak posle tog buđenja iz omame. Jer puko buđenje je ništa, ono je ili samo trenutak pre povrataka na staro, koji brzo biva zaboravljen i preosmišljen ili može biti čak i opasno, ukoliko poljulja neke od iluzija koja nas održavaju u ravnoteži, a da ništa nije došlo umesto njih.
Dakle, već živeti je za svakog čoveka od savesti velika odgovornost, čak i kad ne postavlja sebe u poziciju učitelja, propovednika, otvorenog misionara, jer mi smo uvek među ljudima i nikad nismo dovoljno svesni kakve tragove možemo da ostavimo u njima. Naravno, ne treba sebe precenjivati, kao da su sve oči uprte samo u nas i da smo mnogo važni, kao i da šta god radili ili ne radili možemo nekoga bitno da promenimo, ali ipak treba biti oprezan, jer niti koje nas povezuju sa drugim ljudima su izuzetno tanane i složene.
Ta odgovornost bi zaista bila ogromna i neizdrživa da ne verujemo da je zaista „Hristos posredi nas“, da je tajna Hristova ono što živo deluje među nama i što nas povezuje i da nikada nismo prepušteni sebi u težnji ka celovitosti i dobru. I u veri da ih ne budimo i ne grejemo mi, nego Hristos, ali koji nam je iz ljubavi dao nešto od svojih Božanskih moći, da životom i svedočenjem pozivamo ljude ka njemu, da ih svojim životom nadahnemo da potraže izvor tog plamena u nama, samog tog života kojim – pored sve svoje nedoraslosti – živimo, a koji je stvarniji od svega što može da postoji u ovom svetu i koji je sva njegova istina.
Vladimir Kolarić
