„Nikada ne zaboravimo da su uzroci ljudskih postupaka nemerno složeniji i raznovrsniji od naših objašnjenja o njima.“
Navršava se vek i po od rođenja jednog od najvećih ruskih, ali i svetskih pisaca – Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.
Baveći se problemima običnog čoveka, pitanjima moralne odgovornosti i slobodne volje, zadire u najmračnije delove ljudskog srca.
Da li je „sankcionisanje“ njegovog lika i dela na Zapadu (zbog rata u Ukrajini), „zločin i kazna“ i da li se „ljudi boje novog sveta i nove reči“, kako je govorio, ostaje na nama da procenimo.
Životna priča tvorca najvećih ruskih klasika, počinje u Moskvi.
Još kao tinejdžer suočava se sa smrću oba roditelja. Majka, velikodušna i nežne naravi, umire od tuberkuloze samo šesnaest godina nakon Fjodorovog rođenja. Nakon dve godine, ostaje i bez oca, vojnog lekara, alkoholičara, koga su zbog njegovog nasilnog ponašanja, kako se veruje, ubili kmetovi.
Bio je drugo od sedmoro dece, a nakon smrti roditelja, poslat je, zajedno sa bratom, u vojnu školu.
Kasnije, Dostojevski se rado sećao svog ranog detinjstva i igrama za koje su inspiraciju pronalazili u knjizi „Robinson Kruso“.
Dostojevski nije voleo matematiku i nauku, napušta vojnu akademiiju i svoj put pronalazi u književnosti.
U ranim dvadesetim objavljuje prvi roman „Bedni ljudi“. Roman odlično prolazi, a po rečima kritičara „rođen je novi Gogolj“.
Posle „Bednih ljudi“, život ovog velikog pisca, dobija neočekivani obrt. Optužen da je učestvovao u revolucionarnim aktivostima protiv cara Nikolaja, uhapšen je i osuđen na smrt streljanjem.
Pomilovan od smrtne kazne, proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru.
Nakon izlaska, Dostojevski na još jednoj prekretnici života, napušta ranije političke stavove i vraća se tradicionalnim vrednostima.
„Kada izgubiš nadu i pomoć, potraži je od Boga. Dobićeš je otkuda se nisi nadao, ni zamišljao“.
Inspirisan likovima, karakterima, nepravdama, različitim životnim pričama, pretače ljudske sudbine u dela „Zapisi iz mrtvog doma“, „Poniženi i uvređeni“, „Zapisi iz podzemlja“.
Upoznaje buduću suprugu Mariju, a sa bratom za koga je bio jako vezan započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa.
Međutim, četiri godine kasnije, nastupa novo, za Dostojevskog teško i mučno životno razdobnje.
Gubitkom supruge, a potom i brata, suočava se sa depresijom, kockom i zaduživanjem.
Delo, koje mu donosi veliku slavu „Zločin i kazna“, nastaje da bi vratio kockarske dugove, a ucenjen od strane izdavača, piše i „Kockara“ roman o iskušenjima kockarske strasti.
Dostojevski je mnogo putovao po Evropi. Događa mu se nova ljubav, piše i izdaje mesečni književni časopis sa pričama, karikaturama i člancima – „Piščev dnevnik“, koji je imao veliki uspeh.
Na stranicama „Piščevog dnevnika“, mogla su se pročitati i njegova zapažanja o Srbiji.
„Srbi će se uveriti da je ruska pomoć bila nesebična“
„Postoje dve Srbije – Srbija viših krugova, nestrpljiva i bez iskustva, koja još nije živela pravim životom, i koja nije još pokazala svoju akciju, ali koja već strasno mašta o budućnosti. Ova Srbija ima već svoje partije i zna za intrige koje ponekad dobijaju takve razmere, kakve ne možemo sresti ni u nacijama koje su mnogo starije, veće i kudikamo samostalnije, nego što je Srbija.“
„Ali, uporedo sa tom ‘gornjom’ Srbijom, koja tako žuri da živi životom političke nacije, postoji i ona narodna Srbija koja jedino Ruse smatra svojim izbaviteljima, svojom braćom, ona ruskog cara gleda kao Sunce, ona voli Ruse i veruje im! I na kraju ću reći: ‘neće mnogo vremena proći i javiće se spasonosna reakcija, jer su većina Srba vatreni patrioti. Oni će se setiti Rusa koji su dali život za njihovu zemlju’. Veliki ruski duh će ostaviti svoje tragove u njihovim dušama, a iz ruske krvi koja je prolivena u Srbiji izrašće i srpska slava. I Srbi će se uveriti da je ruska pomoć bila nesebična i da Rusi, ginući za Srbiju, nisu imali nameru da je osvajaju.“
Poslednje delo i krunu njegovog stvaračaštva „Braća Karamazov“, o Bogu, slobodnoj volji, moralu, ljudskoj nesavršenosti i isikupljenju, pisao je skoro dve godine.
Sahranjen je u Sankt Peterburgu, pri manastiru Aleksandar Nevski.
Takva počast, kojoj je prisustvovalo 40.000 ljudi, odavana je samo ruskim carevima.
„Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“
Dela Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, i danas, privlače pažnju književnih kritičara, istoričara i teoretičara književnosti.
Pitanja dobra i zla, krivice i odgovornosti, vere, patnje i značenja života, postali su sinonim za duboku psihološku analizu.
Kako je i sam Dostojevski govorio, „Ne postoji tako stara tema, da se na nju nikada ne može reći nešto novo“, a nama u amanet ostavio da, čitajući njegova dela, pokušamo da upoznamo još jedan sloj duše.
