„Никада не заборавимо да су узроци људских поступака немерно сложенији и разноврснији од наших објашњења о њима.“
Навршава се век и по од рођења једног од највећих руских, али и светских писаца – Фјодора Михајловича Достојевског.
Бавећи се проблемима обичног човека, питањима моралне одговорности и слободне воље, задире у најмрачније делове људског срца.
Да ли је „санкционисање“ његовог лика и дела на Западу (због рата у Украјини), „злочин и казна“ и да ли се „људи боје новог света и нове речи“, како је говорио, остаје на нама да проценимо.
Животна прича творца највећих руских класика, почиње у Москви.
Још као тинејџер суочава се са смрћу оба родитеља. Мајка, великодушна и нежне нарави, умире од туберкулозе само шеснаест година након Фјодоровог рођења. Након две године, остаје и без оца, војног лекара, алкохоличара, кога су због његовог насилног понашања, како се верује, убили кметови.
Био је друго од седморо деце, а након смрти родитеља, послат је, заједно са братом, у војну школу.
Касније, Достојевски се радо сећао свог раног детињства и играма за које су инспирацију проналазили у књизи „Робинсон Крусо“.
Достојевски није волео математику и науку, напушта војну академиију и свој пут проналази у књижевности.
У раним двадесетим објављује први роман „Бедни људи“. Роман одлично пролази, а по речима критичара „рођен је нови Гогољ“.
После „Бедних људи“, живот овог великог писца, добија неочекивани обрт. Оптужен да је учествовао у револуционарним активостима против цара Николаја, ухапшен је и осуђен на смрт стрељањем.
Помилован од смртне казне, провео је четири године на присилном раду у Сибиру.
Након изласка, Достојевски на још једној прекретници живота, напушта раније политичке ставове и враћа се традиционалним вредностима.
„Када изгубиш наду и помоћ, потражи је од Бога. Добићеш је откуда се ниси надао, ни замишљао“.
Инспирисан ликовима, карактерима, неправдама, различитим животним причама, претаче људске судбине у дела „Записи из мртвог дома“, „Понижени и увређени“, „Записи из подземља“.
Упознаје будућу супругу Марију, а са братом за кога је био јако везан започиње неколико неуспешних књижевних часописа.
Међутим, четири године касније, наступа ново, за Достојевског тешко и мучно животно раздобње.
Губитком супруге, а потом и брата, суочава се са депресијом, коцком и задуживањем.
Дело, које му доноси велику славу „Злочин и казна“, настаје да би вратио коцкарске дугове, а уцењен од стране издавача, пише и „Коцкара“ роман о искушењима коцкарске страсти.
Достојевски је много путовао по Европи. Догађа му се нова љубав, пише и издаје месечни књижевни часопис са причама, карикатурама и чланцима – „Пишчев дневник“, који је имао велики успех.
На страницама „Пишчевог дневника“, могла су се прочитати и његова запажања о Србији.
„Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична“
„Постоје две Србије – Србија виших кругова, нестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом, и која није још показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности. Ова Србија има већ своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере, какве не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније, него што је Србија.“
„Али, упоредо са том ‘горњом’ Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавитељима, својом браћом, она руског цара гледа као Сунце, она воли Русе и верује им! И на крају ћу рећи: ‘неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу’. Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси, гинући за Србију, нису имали намеру да је освајају.“
Последње дело и круну његовог стварачаштва „Браћа Карамазов“, о Богу, слободној вољи, моралу, људској несавршености и исикупљењу, писао је скоро две године.
Сахрањен је у Санкт Петербургу, при манастиру Александар Невски.
Таква почаст, којој је присуствовало 40.000 људи, одавана је само руским царевима.
„Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“
Дела Фјодора Михајловича Достојевског, и данас, привлаче пажњу књижевних критичара, историчара и теоретичара књижевности.
Питања добра и зла, кривице и одговорности, вере, патње и значења живота, постали су синоним за дубоку психолошку анализу.
Како је и сам Достојевски говорио, „Не постоји тако стара тема, да се на њу никада не може рећи нешто ново“, а нама у аманет оставио да, читајући његова дела, покушамо да упознамо још један слој душе.
