Desilo se ono što sam napomenuo da se može desiti u podkastu Lokomotivi, mada se i sam nisam nadao da se sastanak neće ni desiti. Ali da krenemo od same činjenice da je Tramp zatražio novi samit (Budimpešta). Mislim da je to u velikoj meri bilo očekivano — radi se o praktičnoj reprizi situacija koje su se ponavljale u cikličnom procesu od samog reizbora Trampa i mislim da tu nema nikakvih iznenađenja. Dakle, ono što smo videli početkom njegovog mandata bilo je praktično povlačenje SAD iz ciklusa visokih tenzija koje su izgrađene od strane Demokrata. To je omogućilo Vašingtonu da smanji stepen sopstvene uključenosti u sve što se događa u Evropi i zaštiti se od slučajnog uvlačenja u sukob na frontu u kom Pentagon nema nameru da neposredno učestvuje.
Strategija sa dva kraka
Taj pristup vruće-hladno prema Moskvi je deo dvostruke strategije. Prvi krak te strategije svakako jeste zabijanje klina u odnose Moskve i Pekinga koji se sve više približavaju savezničkim. Taj klin je neophodan da bi se budući globalni sukob podelio na dva fronta. Sada je na snazi drugi krak ove strategije. Na početku mandata, Tramp je morao da osigura i proveri borbenu gotovost i spremnost Evrope da se samostalno spremi za rat protiv Rusije. To je učinio tako što je odmah krenuo sa agresivnom retorikom protiv Rusije u suprotnosti sa svojim predizbornim mirotvoračkim obećanjima (koja nikada i nisu bila u opticaju). Na taj način je osigurao da Evropa uradi ono što se od nje očekuje, da se pripremi za svaljivanje Ukrajine na leđa evropskih članica NATO.
Kada je Tramp dobio potvrdu spremnosti Brisela da slepo prati konfrotacioni kurs iscrtan u Vašingtonu, Tramp je napravio prostora da zaštiti SAD od uključenosti u rast tenzija na istočnom krilu NATO-a, ali je i dobio priliku pa popravi rejting kod svog biračkog tela koje je počeo da sumnja da je prevareno mirotvoračkim predizbornim obećanjima. Kako je to uradio? Bednom i niskokaloričnom simulacijom dobrih odnosa sa Moskvom, što su pro-demokratski mediji u SAD-u upotpunili nazivajući ga ‘’’proruskim’’. Samit na Aljasci se dešava. Tramp se sa jedne strane brednirao kao svetski diplomata i čovek koji želi mir u svetu pred svojom publikom, a Moskvi je pokušao da zamaže oči svojom ‘’inicijativom za mir’’ i naizgled iskrenim namerama.
Na Aljasci je Tramp ponudio Putinu minimum zamrzavanje konflikta obustavom vatre na trenutnim linijama fronta i pripajanje osvojenih teritorija u zamenu za odustajanje od ideje multipolarnosti i savezništva Rusije, Kine i Irana. To je u oštroj suprotnosti sa crvenim linijama Moskve i naravno da je odbila takav predlog. Sukob u Ukrajini podrazumeva uklanjanje počentih razloga izbijanja rata, zaštitita ruskojezičnog stanovništva i garanicije za RPC, uz pripajanje svih novopriznatih teritorija u novembru 2022. Šta se desilo nakon samita i neuspeha Trampa da Putinu “uvali” neki Minsk 3? Podizanje tenzija, ratna retorika Trampa ali i postepeno opuštanje Evrope usled njenog stavljanja u drugi plan u diplomatskim tenzijama sa Moskvom. Vašington je morao da razbudi Evropu i pojasni joj da se planovi o preuzimanju tereta Ukrajine nisu promenili i da opuštanja nema.
Onda smo imali ponovni uspon tenzija sa vojnom vežbom Eastern Sentry gde su SAD morale da podignu tenzije (uključujući tu i kroz prilično bajdenovski potez sa Tomahavcima) prosto kako bi osigurale da evropske članice NATO učine ono što se od njih očekuje. Linija održavanja vežbi se pomerila sa Poljske na Baltik i Rumuniju i tu se praktično dogodila konsolidacija istočnog krila NATO ali i iscrtavanje linije fronta budućeg sukoba. Evropa je kontinuiranim vežbama dokazala Vašingtonu da se nisu opsutili i da je militarizacija u toku i da je priprema za preuzimanje tereta rata sa Rusijom u toku.
Sada kada je novi talas militarizacije i dizanja tenzija na istočnom krilu NATO sproveden, kada je Tramp ponovo dobio potvrdu borbene gotovosti Evrope koja njemu omogućava da se išunja iz rata u Ukrajini, Vašington ponovo šititi sebe i stoga je potpuno očekivano da vidimo još jedan ciklus Trampovog simuliranja mirotvorstva.
Samit u Budimpešti
Kada je bila poznata i lokacija, praktično i datum samita – u zapadnim medijima dešavala se jedna zanimljiva stvar. Krenula je opšta informaciono-propagandna kampanja koja je imala za cilj da slatkoreči Kremlju. Akcenat je stavljan na momentalni prekid vatre i na odustajanje Kijeva od dela teritorije. Čak smo videli i slaganje Zelenskog sa Trampom oko prekida vatre i ‘’nužde da se Ukrajina odrekne teritorije zarad višeg cilja, prekida rata’’. Tramp je ponovo vratio SAD na rezervni položaj pranja ruku od učešća u ratu, nadajući se da će Moskva shvatiti da Tramp samo želi mir i dobre odnose sa Rusijom. Na sve to je izašla i EU sa zahtevom o momentalnom prekidu vatre na trenutnim linijama, a zauzvrat će postepeno povlačiti sankcije.
Onda se desio sastanak Rubia i Lavrova, nakon kojeg Tramp obaveštava javnost da je oktazao samit u Budimepšti jer ne veruje u opipljive rezultate. Šta se desilo? Lavrov je stavio do znanja da su pogledi dve sile po pitanju završetka rata dijametralno suprotni, da Rusija neće pristati na primamljivanje na neki novi Minski ugovor, niti na prelazak crvenih linija. Moskva zna da je prekid vatre samo kupovina vremena za reorganizaciju ukrajinskih oružanih snaga i same Evrope, a da je ukidanje sankcija i dobitak Donbasa samo “navlakuša”. Rusija zna da, koliko god se mirovnih simulacija održalo, sukob će se rešiti na frontu, i da je skup vojno-ekonomskih kapaciteta ono što rešava i oblikuje diplomatiju, a ne obrnuto. Ni jedna ni druga strana nisu istrošile u potpunosti svoje kapacitete. Rat se nastavlja, a nakon ovoga sam lično u emsiji najavio da možemo očekivati novi talas porasta tenzija usled još jednog neuspeha Trampa da rat završi u skladu sa svojim interesima.
Taj talas militarizacije se i desio i ponovo se nalazimo u onom cikličnom porcesu gde SAD proverava borbenu gotovost Brisela i gde obezbeđuje da evropske članice NATO-a rade ono što se od njih očekuje u skladu sa doktrinom odvajanja globalnog sukoba. EU uvodi 19. Paket sankcija uz salglasnost neposlušne Mađarske i Slovačke (Orban i Fico su trampisti), što samo pokazuje da su ove sankcije direktno zatražene od Trampa a ne od Brisela. Tramp je ponovo u mejnstrim vratio pitanje Tomahavka (Pentagon je odobrio slanje u toku pisanja teksta), i iako je govorio da Amerika neće raditi obuku Ukrajinaca za Tomahavk rakete jer je za tako nešto potrebno 6 meseci, nije isključeno da će Evropa kupiti od SAD-a Tomahavke koje će slati Ukrajini, gde se već nalaze njihovi instruktori. Dakle, klasično pranje ruku preko Evrope kako bi se zamaskirala sopstvena uključenost.
Takođe, ukinuta je zabrana na američke rakete dugog dometa za Ukrajinu, Tramp je sankcionisao Rosnjeft i Lukoil, Brisel i London miniraju rafinerije povezane sa ruskim gasovodom Družba. Možemo očekivati nove vojne vežbe na ruskim granicama, kontinuirano povećavanje uloga u okvirima SVO, kao i blokadu finskog zaliva i baltičkog mora.
Kada se taj talas militarizacije bude završio, možete očekivati ponovno shvatanje Trampa da mu je Putin zapravo veliki prijatelj, da je Evropa ili čak Bajden kriv za rat danas, i da je Ukrajina glupa što ratuje protiv prejake Rusije. Ponovo će pozvati Putina da se nađu i ubeđivati ga kako on, majke mi, nema nikakve veze sa Ukrajinom i kako samo želi mir i iseljenje iz Evrope. I sve tako u krug.
Odvajanje fronta budućeg globalnog sukoba usled nemoći Vašingtona
Sve ovo doduše, zasnivam na ideji da SAD u budućem globalnom sukobu ne planiraju da učestvuju u evropskom teatru, već samo azijsko-tihookeanskom. I tu dolazimo do suštine. Dolazak Donalda je samo u glavama neobaveštenih ili politički nepismenih ljudi značio da dolazi mir u svetu. Mi koji smo “galamili” da se sprema “tvrda” priča imperijalizma, ratovi i bombe umesto NVO radionica Demokrata, bivali smo napadani.
Zašto ne planiraju da učetvuju u evropskom ratu? Jer ne mogu. Više nisu svetski policajac. Studija bezbednjaka iz Pentagona od 2019-2023. Godine je pokazala da SAD ne bi preživela kao velika sila u svetkom sukobu u istovremenom pristustvu rata protiv Rusije u Evropi i Kine u Aziji. Zato je kao strateška pretnja targetirana Kina, a Rusija kao aktuna – i u skladu sa tom doktrinom republikanska administracija je za diplomatski imerativ stavila zabijanje klina u odnose Rusije i Kine. I upravo zato je Evropi, kao okupacionoj zoni Vašingtona, dodeljen rat protiv Rusije za američke interese, a SAD se seli u tihookeanski region i sprema se za rat protiv Kine. To je jedini razlog američkog ‘’povlačenja’’ iz Evrope. Setimo se govora Vensa na minhenskoj konferenicji koji su mnogi samozvani stručnjaci doživljavali kao odlazak Amerike iz Evropa, a Srbi to shvatili kao američko povlačenje iz Bondstila.
Njegov govor je samo i jedino značio: Evropo, spremi se za rat protiv Rusije koji ćeš voditi samostalno, mi “odosmo ali nadgledamo”. I upravo je indikativno da je to bio Vens, koga već sada vidim kao novog predsednika SAD nakon Trampovog mandata, koji će sve ove strateške procese Amerike i završiti, jer je teško govoriti da će globalni sukob krenuti za vreme Trampovog mandata. Razlog je pre svega nespremnost Evrope na isti, a sve to je posledica pogrešne procene Bajdenove administracije po pitanju žilavosti Rusije, koja je naterala Evropu da se odrekne jeftinih ruskih energenata što je rezultiralo deindustrijalizacijom čitavog kontinenta sa posedičnom nemogućnošću da obnovi svoju vojnu industiruju.
To Vašington naravno koristi tako što svoju neminovnu uključenost u ukrajinskom sukobu samo čini profitabilnijom, tako što tera Brisel da kupuje američko naoružanje koje će slati Ukrajini. I na sve to, Evropa će plaćati Vašingtonu sopstveni vojnoindustrijski reset kako bi se pripremila za rat. Ono što svakako dodatno komplikuje Trampovo premeštanje fokusa na Kinu jeste impulsivna vlada u Tel Avivu kojoj nije strano da napravi neki nekalkulisani potez bez saglasnosti Bele kuće.
Kada na sav ovaj strateški kontekst dodamo i činjenicu da se dogodio krah ‘’kraja istorije’’ i da ni liberalna demokratija ni kapitalizam ne mogu više opisati stanje u kome se današnji svet nalazi, kada se borba ideologija (unutar imperijalnog sistema) vratila na velika vrata, kada je internacionalni liberalizam istrošen i kada je nasuštno da hegemonija mora promeniti dres kako bi opstala – onda je logično videti i onaj metak koji je Tramp preživeo ‘’posredstvom Hrista’’, sudsko bredniranje istog kao antisistemskog predsednika, poruke mira u svetu u predizbornoj kampanji i sve ono što je bilo neophodno da se na vlast lansira čovek koji će odvojiti imeprijalne težnje na dva fronta pod maskom borbe protiv ratnohuškačke duboke države, izvući SAD iz ukrajinkog blata bez preteranih posledica po hegemoniju i svu svoju radikalno antikinesku retoriku primeniti u delo, sa sve maskom suverenizma. Takav trend simuliranja racionalizma zapada u geopolitici i nekakvog odustajanja od težnje da se vlada svetom (oskioron) se preliva na Evropu i uskoro očekujte sve jači talas NATO desničarstva ala Meloni, Babiš, Le Pen i slični.
Tramp mirotvorac spominje i vazdušne udare na Venecuelu jer više ničime ne može da uceni Rusiju na popuštanje, gde će gledati da ih usled ratne psihoze podrije iznutra. Cilj mu je da nakon eventualnog zauzeća Venecuele, zauzme dominantnu naftnu poziciju nasuprot Iranu i Rusiji. Što će se iskazati kroz manipulaciju cene nafte i samim tim slabljenjem iranske i ruske ekonomije. Sve u cilju mira u svetu! Imperijalnog mira koji dolazi korz rat i razaranja.
Dolazi odlučujuće vreme!
Piše: Radomir Jerinić, politikolog
