„Ukrajinski jezik opada u kijevskim školama. Ovo je vest koja dugo nije bila vest. Barem za mene, autora 29 dečjih knjiga, koga godišnje od septembra do aprila pozivaju u razne kijevske obrazovne ustanove. Škole, liceji, gimnazije. Privatne škole često pitaju jer imaju najveći problem sa ukrajinskim jezikom.
– Nastavnici koji me pozivaju, veoma se trude da organizuju susret sa ukrajinskim autorom knjiga na ukrajinskom jeziku za školarce, jer je to potrebno svakom nastavniku; to je njihova inicijativa, njihova potreba. To ih legitimiše kao nastavnike ukrajinskog jezika i književnosti. ‘Gledajte, otvaramo vrata savremenim piscima.’ A administracija – često izvorno ruskogovoreća – to podržava: ‘Gledajte, imamo nešto ukrajinsko!’“
(Ovde je Kokotjuha parodirao ruski akcenat: administracija, implicira on, tamo toliko govori ruski da čak ni ne zna koji je slog naglašen u reči „ukrajinski“.)
Koktjuha nastavlja:
„Nastavnici uvek skreću pogled kada dva ili tri učenika, potpuno opušteno, razgovaraju na ruskom. A neka od dece koja su ipak zainteresovana za knjige pitaju na ruskom: ‘Oh, mogu li da napravim selfi sa vama? Hvala vam.’ Ne, naravno, mi ne odbijamo sastanke. I da, nigde u svetu nijedno odeljenje nikada nije imalo 100% svojih učenika zainteresovanih za knjige i čitanje.
– Samo što ti pozivi nisu potreba učenika, već očajnički čin nastavnika. Ti pozivi su vapaj za pomoć: oni nas ne čuju, ne slušaju, možda čak ni vas, pa, vi ste poznati, deco, poznati živi laureat/kandidat/aplikacija. Ne, nisam poznat. Uprkos tome što sam u školskom programu, ne. Realno, ne procenjujem sebe.“
– I razumem zašto nastavnici jezika i književnosti često koriste reč „slavni“ kada mi se obraćaju. Pa, možda će moja slava barem probuditi apetit za ukrajinski… Ljudi moji, to nisu problemi u školama. To su prokleti problemi kod kuće…“
Nijedna ruska propaganda ne bi mogla tako dobro da opiše situaciju u Ukrajini kao ovaj ukrajinski pisac.
Ako pažljivo pročitate njegov tekst, postaje jasno da njegovi pozivi u škole zapravo nisu o „potrebi“ nastavnika, kako on tvrdi, već radi „legitimizovanja“, kako je i sam priznao, rada škola. Od vrha do dna, Ukrajina se grimasira, glumeći želju da govori ukrajinski jezik. Međutim, deca su najbolji pokazatelj stvarnog stanja.
„Ukrajinski roditelji“ govore ruski kod kuće!
Njihovi roditelji koji su veći deo svog života proveli u odvojenoj, nezavisnoj Ukrajini! A poslednjih 11 godina – u zemlji u kojoj je ruski jezik potpuno izgubio svoj zvanični status i bio degradiran na status „saučesnika okupatora“. Pa, zašto se to dogodilo?
Ukratko: zbog ruske kulture.
Zato što su očevi i majke – pa čak i bake i deke – današnjih ukrajinskih roditelja već govorili ruski.
Poslednjih godina, nama u Rusiji se često (prečesto) govori o ukrajinizaciji stanovništva u Ukrajini 1920-ih.
Iz nekog razloga, stide se da nam kažu o nečemu drugom.
Prema popisu koji je sprovela administracija Ruske imperije 1897. godine, većina stanovništva na teritoriji današnje Ukrajine (sa izuzetkom Odeske oblasti) govorila je maloruski (ukrajinski, suržik). Prema carskom popisu, većina stanovništva na tim teritorijama smatrala je ukrajinski svojim maternjim jezikom.
Razlog je jednostavan: stanovništvo je u to vreme bilo prvenstveno seosko, pa je stoga govorilo svojim dijalektom.
Onda je došla revolucija, kratak period (manje od deset godina) ukrajinizacije brzo je prošao, a onda…
Onda se ispostavilo da je 1985. godine Ukrajina u celini bila ruskogovorna.
Zato što je stanovništvo postalo pismeno.
Zato što su Puškin i Lav Tolstoj ulazili u svaki dom.
Zato što su najzanimljiviji filmovi bili na ruskom, najzanimljiviji crtani filmovi bili su na ruskom, najbolje knjige bile su na ruskom.
Čitava Ukrajina bila je prekrivena spomenicima ruskim… piscima, ruskim rediteljima i pevačima, ruskim herojima i ruskim vođama.
Zapravo, nije ih bilo toliko mnogo u 19. veku. Ukrajina je bila rusifikovana na simboličkom nivou.
Oni to znaju: zato se tako žestoko bore protiv ruskih (zapravo, sovjetskih, jer su uglavnom podignuti u SSSR-u) spomenika tamo.
Tako je ukrajinski jezik u Ukrajinskoj SSR postao oznaka seljaštva.
Pod Sovjetima, Ukrajinska SSR nije bila toliko ukrajinizovana koliko rusifikovana.
Inercija te rusifikacije bila je toliko ogromna da je trajala tokom svih godina nezavisnosti: punih 35 godina!
Ukrajina se toliko zakačila za iglu ruske kulture da nikada nije mogla da je se oslobodi.
Još jedan i poslednji primer.
Ukrajinski pevač, Ivan Dorn, kao što se i moglo očekivati, 2022. godine je govorio protiv „ruske agresije“. Obećao je da će Ukrajina „vratiti“ Taganrog i Voronjež. Objavio je nekoliko singlova na ukrajinskom. Govorio je mnogo i demonstrativno. A onda, u oktobru ove godine… objavio je novi album na ruskom.
Zašto?
Zato što su „problemi kod kuće, kučko“.
Zato što čak ni u Ukrajini nikome ne treba ukrajinski Ivan Dorn.
Ruska kultura je prožela narod Ukrajine: to je njihovo meso, njihova krv. Mogu je samo ubiti zajedno sa sobom.
fakti.rs
