Kada je nemački kancelar Fridrih Merc krajem prošlog meseca sleteo u Peking u svoju prvu zvaničnu posetu Kini, simbolika je bila nedvosmislena. Pridružio se sve dužoj povorci zapadnih lidera – nakon francuskog predsednika Emanuela Makrona krajem 2025. godine i britanskog premijera Kira Starmera početkom 2026. – koji traže direktne susrete u kineskoj prestonici. Očekuje se da će i Donald Tramp posetiti Peking na prelazu između marta i aprila.
Ova diplomatska koreografija odražava širu geopolitičku stvarnost: suočene sa strahom od trgovinskog rata na dva fronta sa dvema svetskim supersilama, vodeće ekonomije zapadne Evrope preispituju logiku konfrontacije i ekonomskog razdvajanja.
Tri ključna pritiska na Nemačku
Poseta Fridriha Merca odvijala se u okolnostima triju ukrštenih pritisaka. Nemačka se suočava sa domaćom ekonomskom stagnacijom, turbulentnim transatlantskim odnosima i sve izraženijom potrebom da ponovo podesi svoj odnos prema Kini. Ranije okretanje Berlina politici smanjenja rizika i delimičnog razdvajanja bilo je uslovljeno geopolitičkom neizvesnošću.
Međutim, kako se troškovi takvog pristupa gomilaju – kroz industrijsku kontrakciju, sužavanje izvoznih tržišta i pad konkurentnosti – nemački politički establišment sve jasnije dolazi do trezvenog zaključka: strateško razdvajanje od Kine nije održiva dugoročna politika za najveću ekonomiju Evropske unije.
Dvostruki ciljevi posete
Ciljevi posete bili su jasno definisani. S jedne strane, Berlin je nastojao da ojača ekonomsku i trgovinsku saradnju. Sa druge strane, želeo je da vodi suštinske razgovore o međunarodnim pitanjima – od globalnih lanaca snabdevanja do finansijske stabilnosti.
Ispod diplomatskog jezika krije se duboka napetost. Peking već duže vreme izražava zabrinutost zbog prekomerne „sigurnosne“ interpretacije ekonomskih odnosa i ograničenja izvoza visokih tehnologija sa Zapada. Nemačka, sa druge strane, naglašava potrebu za smanjenjem zavisnosti, ispravljanjem trgovinskih neravnoteža i pooštravanjem kontrole izvoza. Ove pozicije nije lako uskladiti, ali se više ne posmatraju kao razlog za razdvajanje, već kao predmet pregovora.
Odlučujući ekonomski kontekst
Ekonomski kontekst je presudan. Kina je ponovo postala najveći trgovinski partner Nemačke 2025. godine, potisnuvši Sjedinjene Američke Države, kao što je to bio slučaj i u periodu od 2016. do 2023. godine.
Roba u vrednosti od 170,6 milijardi evra uvezene je iz Kine u Nemačku – što predstavlja rast od 8,8 odsto na godišnjem nivou – dok je nemački izvoz u Kinu opao za 9,7 odsto, na 81,3 milijarde evra.
Disbalans je upadljiv, a Merc je otvoreno priznao da se trgovinski deficit sa Pekingom učetvorostručio od 2020. godine. Ipak, šira poruka je jasna: uprkos političkoj retorici, ekonomska gravitacija Nemačku vuče ka Istoku.
Nemačka auto-industrija pod izazovom
Položaj Nemačke posebno je vidljiv u automobilskom sektoru. Nekadašnji neosporni simbol industrijske nadmoći sada se suočava sa snažnim kineskim konkurentima u oblasti električnih vozila.
Kineski proizvođači postavljaju standarde u integraciji baterija, softverskim ekosistemima i cenovnoj konkurentnosti. Za nemačke kompanije, Kina više nije samo tržište; ona je laboratorija inovacija i merilo tehnološkog prilagođavanja. Strateško pitanje više nije da li sarađivati, već na koji način.
Fridrih Merc nije putovao sam. U njegovoj delegaciji nalazilo se oko 30 vodećih privrednika – predstavnika kompanija kao što su Volkswagen, Siemens, BMW, Bayer i Adidas – što predstavlja jednu od najvećih nemačkih poslovnih delegacija u Kini još od vremena Angele Merkel.
Poruka je bila nedvosmislena: nemačka industrija smatra kinesko tržište nezamenljivim. Prema podacima Nemačke privredne komore, više od polovine nemačkih kompanija u Kini planira da produbi saradnju kroz strateška partnerstva ili zajednička ulaganja. Privatni sektor je praktično glasao protiv razdvajanja.
Konkretni rezultati i sporazumi
Na diplomatskom planu, poseta je donela opipljive rezultate. Sastanci sa kineskim predsednikom Sijem Đinpingom i premijerom Lijem Ćijangom okončani su zajedničkom izjavom i potpisivanjem dokumenata o saradnji u oblastima zelene tranzicije, carinskih procedura, sporta i medija.
Najvažnija komercijalna vest bila je najavljena kupovina do 120 aviona od kompanije Airbus. Ovakav ugovor ima i ekonomsku i snažnu simboličku težinu, jer veliki poslovi stabilizuju lance snabdevanja i učvršćuju međuzavisnost u trenutku globalne fragmentacije.
Tehnologija i poseta Hangdžouu
Izvan Pekinga, Merc je posetio i Hangdžou, gde je obišao kompaniju Unitree Robotics. Ta poseta imala je dublji značaj od protokolarnog gesta: predstavljala je priznanje tehnološke dinamike Kine i njene prednosti u naprednoj proizvodnji i automatizaciji zasnovanoj na veštačkoj inteligenciji.
Nemački industrijski model zavisi od tehnološkog liderstva. Posmatranje brzog uspona Kine iz prve ruke dodatno naglašava ograničenja strategije izolacije.
Strateška perspektiva Evrope
Si Đinping je odnose formulisao u širem strateškom kontekstu, naglasivši da Kina podržava Evropu u nastojanju da ojača svoju autonomiju. Ova retorika se poklapa sa konceptom „strateške autonomije“ Evropske unije.
U nestabilnom međunarodnom okruženju, sposobnost Evrope da deluje samostalno ograničena je ukoliko svoju politiku definiše isključivo kroz konfrontaciju sa Kinom ili kroz potpuno usklađivanje sa američkom politikom.
„Hladna politika, vruća ekonomija“
Izraz „hladna politika, vruća ekonomija“ najbolje opisuje postojeći paradoks. Političko nepoverenje i dalje postoji, pojačano bezbednosnim pitanjima i temama ljudskih prava, ali ekonomska međuzavisnost nastavlja da raste.
Buduća saradnja će se verovatno razvijati kroz hibridni model: istovremeno upravljanje konkurencijom i širenje saradnje u oblastima od zajedničkog interesa.
Obnova institucionalnog dijaloga
Mercova najava da će obnoviti međuvladin dijalog, koji je bio u zastoju od pandemije kovida, ukazuje na prelazak sa simboličkog distanciranja na strukturisanu saradnju. Institucionalizovani dijalog smanjuje rizik od nesporazuma i omogućava rešavanje sporova pre njihove eskalacije.
Nemačka računica
Nemački politički establišment sve jasnije shvata jednostavnu računicu: razdvajanje od Kine neće obnoviti industrijsku konkurentnost, smanjiti troškove energije niti podstaći izvozni rast. Naprotiv, moglo bi dodatno da oslabi ekonomiju u trenutku ograničenog fiskalnog prostora i demografskih izazova.
Strateško partnerstvo, nasuprot tome, nudi konkretne prednosti: pristup ogromnom tržištu, učešće u tehnološkom razvoju i uticaj na formiranje globalnih standarda.
Povratak pragmatizmu
U tom smislu, poseta Fridriha Merca predstavlja manje zaokret, a više povratak normalnosti. Era ideološkog zanosa o ekonomskom razdvajanju ustupa mesto pragmatičnom preispitivanju interesa.
Odnos između Nemačke i Kine ostaće složen i ispunjen tenzijama, ali osnovni motiv Berlina postaje sve jasniji: u svetu nestabilnosti i rivalstva, održivi prosperitet zahteva ravnotežu, a ne raskid. Angažman nije slabost – već racionalan izbor.
