Prethodna godina u obnovi manastira Hilandar protekla je u znaku završetka radova na konacima Dohija i Igumenarija, poslednja dva objekta izgorela u katastrofalnom požaru u noći između 3. i 4. marta 2004, koje neimari vraćaju u prvobitno stanje. Takođe, 2025. godinu obeležila je izrada projekta za izgradnju kapitalnog objekta – nove manastirske riznice, a u samoj završnici započeli su i pripremni radovi.
Direktor Zadužbine Svetog manastira Hilandara u Beogradu Milivoj Ranđić kaže za „Politiku” da neprocenjiva zbirka hilandarskog pokretnog nasleđa, verovatno najreprezentativniji fond nacionalnog blaga srpskog naroda, kao i jedna od njegovih najvećih kolekcija, nije smeštena u uslovima koji joj obezbeđuju sigurnost i očuvanje. Iako se time završava dvadesetjednogodišnji ciklus rekonstrukcije stihijom razorenog manastirskog kompleksa, poduhvata koji je, zajedno sa monaškim bratstvom, iznela Zadužbina Svetog manastira Hilandara iz Beograda – posao ne prestaje.
„Postojeći objekat, zgrada prof. Nenadovića, podignut pre oko 60 godina, danas više ne ispunjava potrebne uslove, niti muzejske i konzervatorske standarde, posebno kada je reč o najvrednijim i najosetljivijim predmetima koji zahtevaju stabilnost temperature i vlage”, objašnjava Ranđić.
Među predmete koji su, čak i za merila najboljih svetskih zbirki, jedinstveni primerci duhovne umetnosti spadaju mozaička ikona Bogorodice iz 12. veka, inače lična svetinja prepodobnog Simeona Nemanje, prestone ikone Bogorodice Odigitrije i Hrista Pantokratora (13. vek), oltarske zavese monahinje Jefimije (kraj 14. veka) i cara Ivana Groznog (sredina 16. veka) sačinjene zlatovezom i srebrovezom na svilenom atlasu. Tu su i mnogobrojne srednjovekovne povelje na pergamentu ili prvim papirima, sa zlatnim vladarskim, ili, kao u slučaju Karejskog tipika, sa autografom i voštanim pečatom Svetog Save.
