Kapljice vode sa oznojene i zamagljene flaše ispunjene svetložutim napitkom i čvrstom belom penom upija pohabana, ali dobro uštirkana karirana tkanina.
Pogled puca na Tamiš, reku koja prolazi kroz Pančevo, grad koji od Beograda deli petnaestak kilometara i najveća evropska reka, Dunav.
Crnokosi mladić iz džepa vadi ispresavijanu crvenu novčanicu od hiljadu dinara i pruža je konobaru. I dok plaća flašu upravo popijenog belgijskog piva, ovaj mladić u dvadesetim godinama možda i ne zna da je na „crvenoj“ lik Đorđa Vajferta, zadužbinara i industrijalca, ali i najpoznatijeg vlasnika čuvene pančevačke pivare.
Posle gotovo tri veka postojanja, 2008. godine privatizacija je stavila katanac na bravu pivare u Pančevu.
Počeci
„Proizvodnja piva u Pančevu započeta je 1722. godine kada je Zemaljska komanda, koja je u to vreme bila nadležna za teritoriju Banata, sa sedištem u Temišvaru u Rumuniji, odlučila da razvije ovaj pogranični kraj.
„Tada je odlučeno da u tri grada u ovom delu Vojvodine budu otvorene pivare i da se daju u zakup“, priča Jelena Jakšić iz Istorijskog arhiva u Pančevu za BBC na srpskom.
Ovde su zato doseljeni novi stanovnici iz Bavarske u Nemačkoj koji su se bavili pivarstvom, kako bi razvili ovaj posao i čitavu oblast.
I u tome su uspeli, te su Pančevci, ali i mnogi drugi ljubitelji uživali u pivu koje je stizalo iz ove fabrike.
Međutim, sunovrat pivare počinje raspadom bivše Jugoslavije.
„Ekonomske sankcije 1990-ih, pa famozni projekat nazvan restrukturiranje, bili su dovoljni da unište i zatvore mnoge državne fabrike. Ideja države nije bila da se preduzeća, pa ni Pivara Pančevo, posle ratova i sankcija oporave“, kaže ekonomista Ljubodrag Savić.
Fabrika je imala velike dugove u bankama, a proizvodnja i tehnologija bile su zastarele.
Danas, dve zgrade svedoče o vremenu kada je Pančevo bilo na mapi pivarskih gradova.
Prva, zelenih i garavih zidova, jer je veći deo stradao u velikom požaru 2005. godine, gotovo porušena i očerupana, i druga, iz perioda socijalizma, predstavlja još jedan spomenik neuspeloj privatizaciji.
Pivara pre Vajferta
„Porodica Đorđa Vajferta nije osnovala pivaru, niti je vremenski najduže bila u njihovim rukama,. Ali su je oni napravili onakvom kakvu je Pančevci danas znaju. Prva zgrada pivare podignuta je u zoni pristaništa i data je u zakup Abrahamu Kepešu iz Požuna“, kaže Jakšić.
Požun je istorijsko ime Bratislave, danas glavnog grada Slovačke.
Zgrada je uništena u Austrijsko-turskom ratu i takvu je 1781. godine kupio Sebastijan Kracajzen, koji od zakupca postaje prvi vlasnik.
Više od šest decenija kasnije, 1848. vlasnik je postao Ignjac Vajfert.
Narednih sto godina pivara je bila u vlasništvu Vajfertovih (1848-1946). Te godine zapamćene su kao zlatan vek ove fabrike.
„Modernizovana je, poboljšan je kvalitet piva i prodajna mreža se proširila“, priča Jelena Jakšić.
Ignjac Vajfert je uložio novac u modernizaciju proizvodnje, pa pivarska radionica postaje industrijski pogon, priča ona.
Posle njegove smrti 1911. godine, brigu o pivari preuzimaju naslednici. Sin Đorđe Vajfert, tadašnji guverner Narodne banke Srbije.
„Tako je bilo sve do 1946. i konfiskacije i zaplene imovine u korist države. Pivara tada postaje ‘narodna’, kao državno preduzeće“, kaže Jakšić.
Pivara je tokom godina socijalizma menjala vlasničku strukturu, iako je bila državna.
U sastav poljoprivrednog kombinata PIK „Tamiš“ ulazi 1963. 1977. izgrađen je novi pogon, čime prestaje proizvodnja u postrojenju iz 1722. godine.
Odlukom iz 1991, zgrada stare pivare proglašena je za kulturno dobro.
Privatizacija kratkog daha
U jeku privatizacije u Srbiji, pančevačku pivaru kupila je turska kompanija Efes, nastavljajući proizvodnju Vajfertovog piva, uz modernizaciju postrojenja.
Ipak, 2007. godine udruživanjem Efesa sa Hajnekenom u Srbiji, doneta je odluka da se pivara u Pančevu zatvori.
„U trenutku kada je država, posle 2000. godine, donela odluku da restrukturira preduzeća, postojalo je 176 velikih fabrika o kojima apsolutno niko nije vodio računa. Novi vlasnici su kupovali preduzeća ne da bi nastavili sa proizvodnjom, već zbog zemljišta, atraktivne lokacije ili poslovnog prostora, što su potpuno suprotni motivi“, kaže ekonomista Savić.
Odanost Pančevaca njihovom pivu
„Bilo je to sedamdeset i neka kada je gotovo iza svakog drvenog, kafanskog stola, na zidu visio crveni plakat, sa lepom crnokosom devojkom koja u ruci drži flašu i čašu sa pivom“, sa setom se priseća Bane Milošević iz Pančeva.
Kao i mnogi vršnjaci, u to doba je radio u pivari preko studentske zadruge.
„Sećam se da mi je, kad dođem sa posla, koža mirisala na pivo i kvasac. To mi je bilo i prvo radno mesto posle fakulteta. Tada sam čvrsto verovao u budućnost fabrike“, priča ovaj Pančevac koji je 1990-ih napustio pogon pivare.
Požar dotukao oronulu zgradu
Zgrada stare pivare dodatno je oštećena u požaru 6. aprila 2005. godine koji je uništio oko 1.500 kvadrata, kažu u Zavodu.
Nekoliko puta su pravljeni projekti zaštite zgrade, rađeno lasersko skeniranje, postavljani i menjani najloni, ali do potpune rekonstrukcije nikada nije došlo.
U jednom delu je „Muzej pivarstva“, gde je nekoliko sačuvanih autentičnih mašina iz vremena rada pivare, a ostatak kompleksa godinama nije u funkciji.
