Prema rečima Olge Nikolić Kunovčić, penzionisanog profesora i urednog hroničara neverovatnih priča svoje porodice.
Godine 1914. vodila se žestoka borba oko Ade Ciganlije. Posle bitke srpska vojska je sahranila žrtve sa obe strane, uz vojne počasti. Oficire, naše i njihove, sahranili smo, kako red nalaže, sa svim vojničkim počastima – zabeležio je poručnik Kunovčić. Pre nego što smo komandanta Augusta Šmita pokopali, našli smo u njegovom džepu još neotvoreno pismo koje je došlo iz Švajcarske od njegove kćeri jedinice, za koje smo zapravo mislili da je bila naredba za napad, ali ne, to nije bio slučaj. Srpski oficiri, na čelu sa majorom Svetomirom Đukićem, odlučuju da pošalju pismo mladoj Austrijanki:
„Poštovana gospođice, sa teškim srcem i bolom u duši, iako smo neprijatelji, prinuđeni smo da Vam prvi javimo tešku vest da je Vaš neumrli tata, heroj oficir i komandant 32. austrijskog puka, danas herojski pao na čelu svoga puka, braneći svoga Cara, svoju zemlju i svoju zastavu, a u teškoj borbi na srpskom zemljištu u Adi Ciganliji. Iako ste izgubili oca, imate njim da se ponosite, jer je herojski i dostojno jednog viteza-heroja pao na polju časti. U isto vreme Vas izveštavamo da smo današnjom uputnicom poslali Vam 4.000 kruna, novac koji smo našli u džepu Vašeg pokojnog oca sa pismom i molimo Vas da nas o prijemu ovog novca izvestite, jer nam je mnogo stalo do toga da primite i novac i pismo. Vašeg oca dostojno smo sahranili sa svim počastima, obeležavajući njegov grob jednom primernom krstačom, tako da kad se svrše ratne operacije i zavede mir, Vi možete sa Vašom poštovanom porodicom doći u Srbiju i naći telo Vašeg tate pristojno sahranjeno i grob očuvan. Primite naše najiskrenije viteško saučešće, da Vama i ostalima Vašima Bog podari dug i srećan život.“
Posle nekog vremena stigao je odgovor gospođice Šmit:
„Poštovana gospodo, Vaše pismo primila sam sa najvećom zahvalnošću, iako je za mene bilo posve kobno, bez obzira na Vašu utehu. Zaista, ovakva pažnja dostojna je samo srpskih heroja oficira i ja sam Vam za to večno zahvalna. Isto tako i novac sam takođe primila na čemu Vam takođe hvala. U ovim teškim momentima za celu našu porodicu, Vaše pismo je zaista okrepljavajuće, utoliko pre i više što je naš tata zaista završio svoj život dostojanstveno. Ja sam već sa mnogim mojim drugaricama, uplakanih očiju, davala Vaše pismo da ga pročitaju i one su zajedno sa mnom plakale i divile se pažnji srpskih oficira heroja. Posle ovog pisma naročito cenimo podvige malene srpske vojske, koja je dostojna svakog divljenja.“
