Vasilije Trbić (1881–1957), legendarni srpski četnički vojvoda, jedan je od najhrabrijih branilaca srpskog naroda u Staroj Srbiji i Makedoniji. Neposredno pred svoju svadbu, u jeku Mladoturske revolucije 1908. godine, kada je proglašen „hurijet“ – ustavna sloboda – Trbić je dobio priliku da pokaže kakva je prava srpska odlučnost. Bugari su, koristeći novo stanje, pokušali da prošire svoju propagandu u Azotu, delu veleške kaze gde je srpski živalj bio većinski. Bugarski mitropolit Melentije iz Velesa, praćen odredom turske regularne vojske pod komandom poručnika Abdurahman-efendije, krenuo je da obiđe srpska sela i manastir Sogljenski, proglašavajući ih „bugarskim“.Događaj se odigrao u selu Teovu. Kada je turska kolona stigla, Trbić ih je dočekao kao domaćin, ali sa čvrstom odlukom da ne dopusti dalje napredovanje. Mitropolit je tražio da se uputi u manastir Soglje i dalje u Oraov Dol, tvrdeći da su to bugarske crkve koje su Srbi „zauzeli za vreme komitluka“. Trbić je hladnokrvno odbio da mu pruži i čašu vode, a kada je mitropolit zatražio stolicu, mutevelija srpske škole Stojko Peceski odgovorio mu je da je u Teovu nema za njega. Upravo tada Trbić je stupio na scenu.U kući deda-Boška Plevenskog, gde je mitropolit odseo sa oficirom, Trbić je ušao i pred svima, bez oklevanja, rekao Melentiju: „Je li ti, pope, šta ćeš ovde i kuda misliš odavde? Znaj dobro da odavde možeš da ideš samo u Veles.
Tamo ti je slobodan put. Svaki drugi korak u Azot stajaće te glave! Ubiću te kao psa!“ Kada je mitropolit pozvao na sultanov ferman i carsku zaštitu, Trbić se okrenuo oficiru i mirno, ali odlučno, saopštio: „Čim krenete iz Teova u Oraov Dol, na mostu Babunskom čekaću te sa sto svojih ljudi. I tu ćemo podeliti megdan.“ Zatim je poslao kurire u okolna sela, sakupio čete u klisuri i spremio se za borbu.Turski oficir, svestan situacije, telegrafisao je veleškom kajmakamu i valiji Mahmut Šefket-paši. Odgovor je bio jasan: vojska se odmah vraća u Veles, a mitropolit ide dalje na sopstveni rizik. Turci nisu smeli da rizikuju sukob sa srpskim četnicima zbog jednog bugarskog sveštenika. Melentije je, ponižen i besan, morao da se vrati.
Put nazad vodio je kroz gusto trnje, pa je u Veles ušao sav pocepan i u ritama – na radost Srba i podsmeh Turaka.Ovaj događaj postao je simbol prve velike srpske pobede u propagandnoj borbi posle „hurijeta“. Trbić je pokazao da Srbi nisu ostavljeni i da će braniti svoja sela i crkve po svaku cenu. Njegova odlučnost podigla je moral srpskom narodu u Azotu, koji je do tada živeo u strahu od bugarskih nasrtaja i turske nesigurnosti. Vojvoda nije samo sprečio bugarsko napredovanje – on je dokazao da se srpska reč i srpska puška i dalje poštuju.Ovaj podvig opisan je u Trbićevim memoarima „1898–1918“, koji svedoče o njegovom celom životu: od organizacije četničke akcije u Pčinji, preko bitaka sa Turcima, Arnautima i Bugarima, do slavnih dana Balkanskih ratova i specijalne misije u pozadini neprijatelja tokom Prvog svetskog rata. Za hrabrost je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima, a njegovo ime ostalo je večiti uzor srpskog junaštva i rodoljublja u borbi za oslobođenje i ujedinjenje.
