U našem društvu, pogotovo tokom velikih praznika, vlada prava pomama za alkoholom. Piju svi: stari, mladi, muškarci i devojke… Zavladala je prosto moda pijančenja, pri čemu je veličanje takvog ponašanja postalo nešto što se samo po sebi razume. Pošto je i u našem narodu alkoholisanje prihvaćeno kao nešto dobro i čak korisno po zdravlje, evo šta o tome kaže naše sveto Predanje.
Često se misli da je čašica alkohola samo bezopasan način za opuštanje ili proslavu, dok se istinska opasnost koju ona nosi po duh i telo skriva iza navike i običaja. Jedan nesmotren korak u pijanstvo lako postaje ključ koji otvara vrata svim ostalim padovima, pretvarajući trenutak zaborava u trajni gubitak unutrašnjeg mira i ljudskog dostojanstva. Postoji deset duhovnih zamki koje se poput gorkih plodova nižu na ovoj opasnoj stazi, a prepoznavanje njihovih stvarnih lica predstavlja prvi korak ka istinskoj slobodi i trezvenosti.
Zabluda o bezopasnoj navici i glas Predanja
Prvi plod pijanstva jeste pomračenje uma, gubitak rasuđivanja i svesti. Iz želuca ispunjenog vinom i alkoholom ljudi postaju bezumni; kakva god sramota ili tuča da im se dogodi, sutradan se ničega neće sećati. Na takve se odnose reči iz Priča Solomonovih: „Izbiše me, ali me ne zabole; vređaše me, ali ne razumeh“ (Priče 23:35).
Drugi plod pijanstva jeste potpuno odsustvo stida. Pijan čovek se nikoga ne stidi. Gubeći savest, on izgovara nepristojne, bogohulne i uvredljive reči; njegova usta postaju nalik štali ispunjenoj smrdljivim đubretom, a jezik je lopata koja tu nečistotu izbacuje. Srce takvog čoveka postaje deponija svakog zla iz koje ne izlazi ništa dobro, prema rečima Jevanđelja: „zao čovek iz zle riznice srca svog iznosi zlo, jer usta njegova govore ono čega je srce prepuno“ (Lk. 6:45).
Treći plod ove loze jeste izdaja tajne. Pijanac otvoreno priča svakome sve tajne, svoje i tuđe, koje je pažljivo čuvao u dubini duše dok je bio trezan. Čak i ono što je davno prošlo i predato zaboravu, on ponovo iznosi na videlo, kao da vaskrsava mrtvaca iz groba. Kao što pijanac povraća hranu iz stomaka, tako otkriva i tajne; ni jedno ni drugo se u pijanom čoveku ne zadržava.
Četvrti plod ove sodomske loze jeste raspaljivanje telesne požude, na šta nas opominje i Apostol: „I ne opijajte se vinom u kome je blud“ (Ef. 5:18).
Peti plod, pun zmijskog otrova, čine bes, gnev, osveta, svađa, zlostavljanje i krvoproliće. Opijeni vinom, ljudi besno nasrću jedni na druge. Premudri sin Sirahov, opominje: „Pred vinom se ne pokazuj hrabrim, jer je mnoge pogubilo. Vino je korisno za život čoveka ako ga pije umereno. Muka za dušu je vino kada se pije mnogo, u razdraženju i svađi“ (Sir. 31:29, 31, 34).
Iskušenje pustinjaka i gubitak bogatstva
Šesti plod sa loze pijanstva jeste uništeno zdravlje: iscrpljenost tela, drhtanje ruku, glavobolja, slabljenje vida, bol u želucu, nemoć, prevremena starost i iznenadna smrt.
Sedmi plod je rasipanje imovine i gubitak blagostanja: „Radnik sklon pijanstvu neće se obogati ti“ (Sir. 19:1). Mnogi su ljudi zbog pijanstva sa velikog bogatstva spali na puku bedu, baš kao i bludni sin iz jevanđeljske priče.
Osmi plod je gubitak spasenja. Kao što propadaju materijalna, tako se pijanstvom rasipaju i duhovna blaga, jer pijan čovek ima sklonost ka svakom grehu. Onoga čega se trezan užasava i stidi, pijan čini bez straha.
U knjizi „Otečnik“ postoji pouka o egipatskom pustinjaku kome je demon obećao da ga više neće iskušavati ako počini samo jedan od tri greha: ubistvo, blud ili pijanstvo. Pustinjak je razmišljao: „Ubiti čoveka je strašno zlo za koje sledi smrtna kazna. Počiniti blud je sramota i oskrnavljenje dugo čuvane čistote. Ali napiti se jednom ne deluje kao veliki greh – čovek se otrezni kad odspava. Napiću se, da mi demon više ne bi dosađivao.“
Otišao je u grad, prodao svoj trud, ušao u krčmu i opio se. Pod dejstvom satane, zavela ga je jedna bestidna žena i on je zgrešio sa njom. Utom je došao njen muž i zatekao ga; pustinjak je u samoodbrani uzvratio udarce i ubio ga. Tako je počinio sva tri greha, a počeo je od pijanstva! Sve ono čega se trezan gnušao, učinio je pijan i tako poništio godine svog podviga. O tome sveti Jovan Zlatousti kaže:
„Ako u nekome pijanstvo zatekne i čednost, i stidljivost, i razboritost, i blagost – ono sve to utapa u ponor greha!“
Zar čovek koji kroz piće izgubi sve vrline ne lišava sebe Nebeskog nasleđa? Apostol jasno kaže: „pijanice… Carstvo Božije neće naslediti“ (1. Kor. 6:10).
Krajnja pogibelj duše i pouka za kraj
Deveti plod je gnev Božiji. Pijanica, kršeći Božije zapovesti, svojim gresima izaziva gneva samog Stvoritelja. Zato prorok Isaija vapi: „Teško onima koji rane, pa traže žestoko piće i ostaju do mraka dok ih vino ne raspali“ (Is. 5:11).
Deseti i najgori plod pijanstva jeste potpuna propast duše. Drugi grešnici u času smrti mogu da se pokaju jer im je um trezan. Ali kako da se pokaje pijanica koji umire u nesvesti, ne shvatajući da nastupa smrt koju nije očekivao? Za onoga ko umre bez pokajanja, pakao je neizbežan. Iako je ovaj sodomski vinograd u početku sladak, ta slast se pretvara u gorku žuč i zmijski otrov.
Sveti Jovan Zlatousti s pravom smatra da su pijanice gore od životinja: „Nijedna životinja ne pije više nego što joj je neophodno. A pijanica, bez ikakve prinude, prepunjava sebe dok ne naškodi sopstvenom telu.“
Niko tako ne ugađa đavolu kao onaj ko u pijanstvu prebiva, jer niko tako verno ne ispunjava njegovu volju (sveti Tihon Zadonski). Reč Božija šalje lenje ljude mravima da se nauče vrednoći, a pijanice bi trebalo slati stoci da se nauče uzdržanju. Dok Crkva druge grešnike usmerava na primere svetitelja, pijanicama se mora ukazivati na primer životinja – kakva bruka! (protojerej I. Tolmačev). Pijanica nije ni za šta osim za pakao. Ako pijanog čoveka ne puštaju ni u pristojnu kuću, kako će ga primiti u Carstvo Nebesko?
