Svakog proleća, pre nego što se u ravnicama severne Srbije, u Vojvodini, probudi vegetacija, ornitolozi kreću na teren. Obilaze stara gnezda orla krstaša, osmatraju usamljena stabla na ivicama njiva i tragaju za novim parovima ove retke ptice.
Za Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (DZPPS) posao iz godine u godinu postaje i zahtevniji i uspešniji. Dok je 2017. godine u Srbiji postojao samo jedan gnezdeći par, prošle godine zabeleženo je 19 parova, od kojih je 10 uspešno izvelo mladunce.
Ravnice bez drveća
Vojvodina danas izgleda kao beskrajna mreža poljoprivrednih površina, ispresecana atarskim putevima koji se gube u horizontu. Sa intenziviranjem poljoprivredne proizvodnje, šume su gotovo nestale — stabla su uklanjana da bi se njive ujednačile i povećao prinos.
U nekim delovima regiona šumovitost je pala i ispod jednog procenta.
„Možete da se vozite sat i po vremena i da ne vidite nijedno drvo više od pet metara“, kaže Milan Ružić, direktor DZPPS. „Čak i ako orao želi da se vrati, pitanje je — na koje drvo bi se nastanio?“
Nedostatak staništa jedan je od ključnih razloga opadanja orla krstaša, ali ne i jedini.
Nestajanje ove vrste počinje mnogo ranije
Nestajanje ove vrste počinje mnogo ranije. Ratovi i nestabilnost u regionu ostavili su dubok trag i u odnosu ljudi prema pticama grabljivicama.
„Svaka kuća je nekada imala pušku. Grabljivice su se ubijale iz zabave ili zbog zaštite stoke“, kaže Ružić.
Nakon Drugog svetskog rata, u Jugoslaviji su sprovođene i organizovane akcije trovanja predatora, poput vukova i šakala. Otrovani mamci, međutim, nisu birali žrtve.
„Ako otrujete leš ovce, prvi će ga naći orlovi i lešinari. A kada jedan orao strada, drugi uče iz njegovog nestanka. Kod otrova — nema upozorenja.“
Gubitak hrane i staništa
Pored progona, orlovi su ostali i bez hrane. U Vojvodini se uglavnom hrane tekunicama, koje žive na niskim, pašnjačkim travnjacima. Sa nestankom ispaše i prelaskom stočarstva u štale, nestale su i kolonije ovih glodara.
„Orao je istovremeno izgubio i staništa i hranu i bezbednost“, ističe Ružić.
Do kraja osamdesetih godina u Srbiji su opstale samo dve male populacije — u Deliblatskoj peščari i na Fruškoj gori. Orlovi su se odavde odselili tokom devedesetih godina, a poslednji par na Fruškoj gori nestao je 2015. godine.
Suprotna priča se dešava u Mađarskoj
Dok je Srbija gubila populaciju orlova, u Mađarskoj se dešavala suprotna priča. Zahvaljujući dugogodišnjoj zaštiti, broj parova je porastao sa dvadesetak osamdesetih godina na više od pet stotina danas.
Kako je prostor postao ograničen, mladi orlovi počeli su da se šire ka jugu. Prvi primerci u Srbiji pojavili su se oko 2011. godine.
Istovremeno, nakon nestanka poslednjih parova u Fruškoj gori, na severu zemlje pojavljuje se nova generacija — početak sporog povratka.
Čuvanje poslednjeg gnezda
U okviru evropskog projekta za zaštitu orla krstaša, poslednji gnezdeći par u Srbiji bio je pod stalnim nadzorom. Volonteri su danima boravili u blizini gnezda kako bi sprečili uznemiravanje.
Kada je oluja oštetila gnezdo neposredno pred izlečenje mladih, ornitolozi su intervenisali, privremeno premestili ptiće i obnovili konstrukciju. Roditelji su se vratili, a mladunci su preživeli.
„U lokalnim kafanama smo ljudima govorili da u celoj Srbiji ima manje orlova nego ljudi u prostoriji. Tek tada su počeli da reaguju“, kaže Ružić.
Orao krstaš je simbol Srbije
Pošto se orao krstaš često povezuje sa srpskim grbom, njegovo prisustvo dobilo je i simboličku težinu.
„Kada kažete da se u blizini gnezdi orao, selo dobija svoj identitet. Postaje ‘selo orla’. I odmah se menja odnos ljudi prema njemu“, objašnjava Ružić.
Danas se svake godine otkrivaju nova gnezda, a populacija se širi ka jugu, duž rečnih dolina, brzinom od oko 15 do 20 kilometara godišnje.
Ipak, oporavak ostaje osetljiv. U Vojvodini i dalje nedostaju stara stabla, a orlovi teško prihvataju veštačke platforme za gnežđenje.
„Ne veruju im. Belorepani će se naseljavati gde stignu, ali krstašima treba vreme“, kaže Ružić.
Opasnosti koje i dalje postoje
Iako je trovanje zakonom zabranjeno, praksa nije nestala. Od 2000. godine zabeleženo je oko 300 slučajeva trovanja divljih životinja.
„To je duboko ukorenjen obrazac ponašanja. Počne od lisice ili psa, a završi se otrovom u prirodi“, kaže Ružić.
Dodatnu pretnju predstavljaju dalekovodi i vetroparkovi, kao i sukobi sa investitorima i lokalnim zajednicama.
Budućnost orlova zavisi od vremena
Iako je situacija i dalje krhka, trend se promenio.
„Većina ptica je još mlada. Potrebno je pet godina da počnu da se gnezde“, kaže Ružić. „Ali ako parovi prežive, njihova uspešnost raste.“
I zaključuje:
„Trend je preokrenut. Ako se ne dogodi nešto dramatično, orlovi će nastaviti da se vraćaju.“
