U borbi za istinu očekivati da nam Bog kroz Crkvu dâ elitu, u pravom smislu te reči. Jer šta je značila reč „elita“? Grčka reč „klir“ (sveštenstvo) u stvari znači – elita.
Preporod Srpstva ne može da počne ako ne budemo jasno rekli istinu
Bez istine nema preporoda. Bez preporoda nema stvaranja elite. Mi nemamo danas elitu. Ona tek treba da nastane. Ali, ona ne može nastati izvan Crkve i to Crkve koja vodi naciju i zastupa celokupnu srpsku istoriju, njen kontinuitet neprekinut smrću generacija.
Elitu nacije ne mogu sačinjavati ljudi koji zadovoljavaju samo jedan kriterij, kriterij stručnosti: veliki naučnici, lekari, pravnici i tome slično.
Elitu nacije moraju činiti ljudi izabrani po kriterijumu duhovnosti i visokog morala, osećanja identiteta i pripadnosti naciji kao duhovnoj zajednici. Ovo je naš jedini izlaz u sadašnjoj istorijskoj situaciji: u borbi za istinu očekivati da nam Bog da elitu.
Mi sebe lažemo već pedeset godina
Laž je ta koja nas je sprečila da — kada su Hrvati tražili secesiju — kažemo na koji su se način oni uopšte našli u Jugoslaviji. Ta laž ide danas tako daleko da Tuđman, otvoreno i bezobrazno — a da, pritom, niko iz Srbije nije ni pokušao da ga demantuje — govori o tome da su Hrvati dali najveći doprinos antifašističkoj borbi u Jugoslaviji, borbi koja uopšte nije ni vođena.
Nikakva antifašistička borba u Jugoslaviji nije vođena. Da je vođena bio bi vođen rat protiv NDH.
Nema nam spasa dok nam se ne pojavi istinoljubiva elita
Naša osnovna teza je teza da nam nema spasa dok nam se ne pojavi istinoljubiva elita. A tu elitu može da podigne samo Bog. Da kažem neku reč o tome.
Ideja civilizacije je rođena na Balkanu. Naravno, nismo je mi rodili; rodili su je Grci. To je ideja koju su stari Grci zvali idejom harmonije. Tu ideju je artikulisao Platon. Nema civilizacije — govorim današnjim jezikom — bez države, bez stabilne države.
Stabilnu državu grade zakoni, koji moraju biti vrlo jasno definisani, koji ne ostavljaju mesta ni za kakvo dvoumljenje, i kojima se jasno kaže šta se može a šta se može činiti. Država je stabilna ako ti zakoni nisu samo pisani, nego ako se vrši vlast zakona.
Državnici koji vrše vlast moraju da imaju veoma visok moral
Prema tome, vlast u državi ne vrše bilo kakvi ljudi, nego državnici koji vrše vlast zakona, koji se ponašaju kao organi vlasti zakona i koji su u stanju da zaborave svaki svoj lični interes i sklonost, koji su u stanju da zakon učine apsolutno svojim nalogodavcem, i pokretačem svih svojih postupaka (što će i Kant kasnije formulisati u svom kategoričkom imperativu).
Međutim, da bi državnici bili takvi, da bi bili sposobni da ne vladaju oni nego da kroz njih vlada zakon, da budu vlast zakona, moraju da imaju veoma visok moral. Oni ne smeju biti egocentrični. Ne smeju biti sebični.
Ali, da bi imali visok moral, oni moraju imati osećanje pripadnosti jednoj duhovnoj zajednici, jer moral je moguć isključivo kao vršenje dužnosti koja proizilazi iz iz osećanja pripadnosti jednoj duhovnoj zajednici.
Pripadnost duhovnoj zajednici jeste osećanje identiteta
Pripadnost duhovnoj zajednici jeste osećanje identiteta, da pripadam tako bezuslovno i kategorički, da tu pripadnost ne želim da dovedem u pitanje čak ni pred licem smrti. I nema toga što me može odvojiti od te zajednice.
Moral je spremnost građanina da za svoju duhovnu zajednicu, potvrđujući time osećanje identiteta, položi ne samo svoj novac i svoje interese, nego i glavu. I to se pokazivalo u ratovima kada su ljudi ginuli za zajednicu. Kao što su činili Srbi u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, ratovima za srpsku zajednicu.
Ljudi su kroz istoriju uvek bili spremni da ginu za odbranu svoje zajednice
Ljudi su u njoj su nalazili svoj identitet, i bili spremni da ginu zato što je duhovnom čoveku duhovni identitet važniji od života! Moral se, dakle, javlja isključivo iz osećanja pripadnosti jednoj duhovnoj zajednici. Pripadamo toj zajednici ne iz interesa, već iz dubokog osećanja istovetnosti, pa tražimo svoj identitet u toj pripadnosti.
Ovakvu, duhovnu zajednicu stvaraju ljudi koji svojim uzornim ponašanjem, svojim osećanjem pripadnosti toj zajednici daju lični primer. Ili, kako kaže Helderlin, „pesnici su oni koji zasnivaju ono što je trajno.“
Nešto slično kod nas govori Njegoš. Pesnici su ti koji zasnivaju duhovnu istorijsku zajednicu, ono što je trajno. A nju ohrabruje i vodi elita koja ne traži privilegiju, nego je prva u akciji, a zadnja na kazanu.
Pitanje je sad: da li ćemo stvoriti (tačnije: od Boga dobiti!) tu elitu ili ne?
Ako je stvorimo nacija će biti obnovljena. Ako je ne stvorimo, nacije neće biti i naše raspadanje će se nastaviti. Ali, elitu nacije ne mogu sačinjavati ljudi po kriterijumima stručnosti: veliki fizičari, lekari, naučnici i tome slično; sa tim su oni dobrodošli u Ameriku!
Elitu nacije moraju činiti ljudi izabrani po kriterijumu visokog morala, osećanja identiteta (kriterijum pripadnosti naciji kao duhovnoj zajednici).
Srbi danas stradaju donkihotski
Srbi su kroz istoriju stradali; a danas stradaju donkihotski: kao branitelji evropske civilizacije od Amerike. Srbi su poslednji branioci evropske civilizacije u Evropi koja se, međutim, sama sve više amerikanizuje. Nacija je evropska kategorija. Srbi su je branili, ali su ismejani.
Najveći podsmeh toj srpskoj borbi je dolazio iz Beograda. Srbi su branili Evropu: Evropu nacionalnih država. Evropu u kojoj samo nacije mogu dati stabilnost pravnoj državi.
Srbi su branili Evropu u vreme dok se Evropa amerikanizuje i zaboravlja naciju, u vreme kad američki državni sekretar Voren Kristofer kaže da ne postoje nacije, rase i vere, već samo potrošači.
Smisao demokratije za njega nije u duhovnosti, već u tržištu; smisao demokratije nije da ona zaštiti slobodu ličnosti pa da ona onda čovek slobodno može da se opredeli da li pripada ovoj ili onoj duhovnoj zajednici. Smisao demokratije je sloboda tržišta.
Preporod srpstva ne može da počne ako ne budemo jasno rekli istinu
Bez istine nema preporoda. Bez preporoda nema stvaranja elite; nema bez ličnog dostojanstva koje je uvek vređano lažima. Nas vređaju sa ekrana i iz novina! Naše lično dostojanstvo ponižavaju svakodnevno. Lažu nas u oči. Kažu da je pobeda (Dejton!) ono što je poraz.
Nama nije toliko teško što smo poraženi… Ne možemo mi izvojevati pobedu protiv sveta kad smo dobili svet protiv sebe. Ali nam je krivo kada nas lažu kada nam kažu da je to pobeda. Neka nam kažu: mi smo poraženi (jer Dejton je poraz!) — i to moramo znati!
Nemci su bili vrlo prijatno iznenađeni dvema istorijskim ličnostima. Te dve ličnosti su sasvim neočekivano iznenadile Nemce, u njihovu korist. Prva ličnost je bio Gorbačov. Kažu: „da nije bilo Gorbačova mi se ne bismo nikada ujedinili“.
Druga ličnost koja je prijatno iznenadila Nemce bilo je Slobodan Milošević: tezom da je Jugoslavija nastala borbom i udruživanjem „antifašističkih“ snaga svih njenih naroda! Ta teza (tito-komunistička) priznaje pravo i na „razdruživanje“, a otpor Srba optužuje kao agresiju! Gorbačov i Milošević su dva prijatna iznenađenja koja su Nemci umeli da iskoriste, jer su strpljivo čekali.
A mi, Srbi, nismo čekali pad komunizma
Pitali jednog čoveka da kaže kako je pobegao iz logora. On kaže: gotovo je nemoguće pobeći iz logora. Nemoguće je, jer se šansa za bekstvo iz logora ukazuje retko, traje svega dva, tri minuta, pet najviše. Ne traje duže. Ako je ne koristiš od prvog minuta, ne možeš pobeći iz puškometa.
Pobeći će onaj ko tu šansu koristi od prve sekunde. A to je onaj koji ni na šta drugo ni ne misli nego na bekstvo. Ali ni na šta: ni šta će pojesti, ni šta će popiti, već samo na bekstvo. E da smo mi, Srbi, mislili na to bekstvo iz zajedničkog logora tito-komunizma, mi bismo drugačije dočekali.
Mi nemamo elitu, ona tek treba da nastane
Ali ona ne može nastati izvan Crkve, koja ne vodi politiku nego naciju. Crkva zastupa celokupnu istoriju, kontinuitet neprekinut smrću generacija: kontinuitet od Hrista navoamo, koji je stalno prisutan, kao u Pričešću.
To Crkva čini, i vulgarno je nasilje, protivno svakoj pojavi nacionalne elite, kad neko zahteva od Crkve da vodi neku sitnu politiku. (Uzmimo, naprimer, te neke tobož „svetosavske“ stranke… Ne može stranka da bude svetosavska! Može samo Crkva da bude Svetosavska).
To je danas naš jedini izlaz. U borbi za istinu očekivati da nam Bog kroz Crkvu da elitu, u pravom smislu te reči. Jer šta je značila reč „elita“? Grčka reč „klir“ (sveštenstvo) u stvari znači — elita. Sveštenstvo se tako naziva zato što je, u ono vreme, sveštenstvo bilo prava elita. Danas ono to nije, ali ono to treba da bude, da bi zalužilo naziv „klir“ — elita!
