Na Vidovdan nam se, zaslepljenim prividima, vraća vid. Mi, istina, svakoga dana i svakoga trena gledamo i biramo između Nebeskog i zemaljskog carstva, između istine i laži, pravde i nasilja, podviga i straha. Ali na Vidovdan sve sagledavamo bolje i jasnije, kao što sa vrha spomenika na Gazi mestanu, kao na dlanu, vidimo celo Kosovo polje i, u daljini, Metohiju. Na Vidovdan osećamo na sebi oči predaka, znamo da nas oni vide. I tada se, uvek i iznova, pitamo: jesmo li ostali u Zavetu?
Šta je Kosovski zavet? On je vera i moralni stav. To je, pre svega, očuvanje „prave vere“, kako kažu naši srednjovekovni pisci, kada objašnjavaju šta je ono što su „srpskom otačastvu“ dali „otačastvoljubci“ Sveti Sava i Sveti Simeon. „Prava vera“, sažeta je, zahvaljujući Domentijanu, u „Žičkoj besedi“ Svetog Save. Dečani, Gračanica, Ljeviška svedoče da Srbi, u svom klasičnom dobu, u srednjem veku, svaki uticaj mere svojim iskustvom, stvarajući autentičnu kulturu. Oni daju ceo niz svetitelja, čiji će životi, po ugledu na Hrista, Apostole i sve Svete, poslužiti kao uzori onima koji će živeti u svim potonjim vekovima. Vladari iz dinastije Nemanjić, gotovo svi, po uzoru na Svetog Savu, opredeljivali su se za Nebesko carstvo, napuštali su prestole i palate, monašili se i umirali u manastirima. To je u 20. veku nazvano „Svetosavljem“, koje Sveti Vladika Nikolaj Žički i Ohridski, u predgovoru krucijalnog Svetosavlja kao filosofije života Prepodobnog Justina Ćelijskog, definiše kao „Pravoslavno Hrišćanstvo srpskog stila i iskustva, izraženo u bogougodnim ličnostima, prvenstveno su Svetom Savi Nemanjinom“.
Po ugledu na Stari Zavet, Srbi su sebe videli kao „izabrani narod“, kao „novi Izrailj“. To je podrazumevalo i veru u to da su, baš kao i „prvi Izrailj“ kroz, kako kaže Domentijan, „novog Mojsija“, „vožda srpskog otačastva“ Svetog Savu, sa Gospodom sklopili Zavet ili Savez. Trebalo je sačuvati „pravu veru“. Za uzvrat, oni će biti „božje izbranje“.
Odstupanje od Zaveta podrazumevaće, baš kao u Starom zavetu, kaznu i stradanje. Srbi su vekovima verovali da im se baš to dogodilo, zbog greha cara Dušana i potonjih velikaša, naročito braće Mrnjavčević i Vuka Brankovića. Beskrajna iskušenja i tursko ropstvo biće, tako, posledica napuštanja Zaveta.
Kosovski zavet Svetog Kneza Lazara i njegovih vitezova, sudeći po tadašnjim piscima, samo je potvrdio opredeljenje Svetog Save, Svetog Simeona i njihovog „srpskog otačastva“ za Nebesko carstvo. U strašnom i besudnom vremenu, on i svi potonji srpski stradalnici za veru i otačastvo, za krst časni i slobodu zlatnu, tom Zavetu će pridodati spremnost na žrtvu, ali ne kao u Starom Zavetu, prinošenjem drugih, nego sebe za druge, za bližnje, po ugledu na novozavetnu žrtvu Hristovu.
Najveći obnovitelji Kosovskog zaveta u potonjim vremenima biće Petar II Petrović Njegoš, Nikolaj Velimirović i Justin Popović. Oni će ga, svako na svoj način, učiniti živim i delatnim u vremenu materijalizma, nihilizma, egoizma, ideologija i terora. Sledeći Justina, njegovi duhovni sinovi naglašavaće, posle transcedentnog smisla, moralno značenje Kosovskog zaveta. Nebesko carstvo je, prema njihovim tumačenjima, carstvo večnih, neprolaznih vrednosti – ljubavi, istine, pravde, podviga. Kosovski zavet znači život i žrtvu, sada i ovde, za te vrednosti.
Kosovski zavet je i vernost Svetoj zemlji. Kako to na ovaj Vidovdan u propovedi reče Patrijarh Porfirije, „Kosovski zavet za nas nije pre svega teritorija, ali nije nevažna ni teritorija. Ta teritorija predstavlja simvol, predstavlja pokazatelj i znak našeg opredeljenja“. Kosovo i Metohija, kaže Patrijarh, posuto je našim svetinjama, ono je prepuna znamenja koja potvrđuju i svedoče naš Zavet.
U vremenu u kome nam Kosovo i Metohiju otimaju, odbrana teritorije, Svete zemlje, dobija na važnosti. Ta borba je prvo duhovna, ali ona ima i egzistencijalne, geopolitičke, ekonomske motive. Otimanje Kosova i Metohije vodi u rasparčavanje države Srbije. Zna se šta se događa sa narodima koji ostaju bez svojih država. Srpski narod je u 20. veku, kada je u dva svetska rata i u današnjim ratovima ostajao bez država, tri puta podvrgavan genocidu. Otimanje Kosova znači pljačku njegovih rudnih bogatstava. Kosovo je zato sada pitanje golog opstanka jednog naroda i, u isto vreme, izvor njegove duhovne, a onda i svake druge obnove.
Jesmo li u Zavetu? Ono što nam se danas događa može se, po neizbežnoj analogiji sa propašću srpskog carstva, samovoljom velikaša i padom pod tursku vlast, tumačiti kao posledica jugoslovenskog i komunističkog otpadništva od Svetosavskog i Kosovskog zaveta. Kraljevina Jugoslavija bila je novo, dvadesetovekovno srpsko carstvo. Posle njene propasti i svih pokora koje su nas do danas stigle, naše sadašnje političke, poslovne, medijske elite ogrezle su u samoživosti, cinizmu i materijalizmu. Sudeći po našim televizijama, i režimskim i opozicionim, titoizam, ta specifična antisrpska ideologija, doživljava u Srbiji pravu renesansu. Kulturni modeli koje nam one nude nemaju gotovo ničeg zajedničkog sa zavetnim predanjem i sećanjem srpskog naroda. Srbija i Crna Gora su kulturne, političke i ekonomske kolonije SAD i EU. Kolonizator nam je preoteo gotovo sve nacionalne institucije, od kojih smo očekivali pomoć i zaštitu. Srbija je de facto prepustila Kosovo i Metohiju Velikoj Albaniji i NATO okupatorima. Crna Gora, članica NATO, danas je karikatura one luče slobode, kakva je nekada bila i kakva će, u to sumnje nema, ponovo biti. Republika Srpska otima se iz zagrljaja kolonizatora. Srbi u Hrvatskoj i Severnoj Makedoniji izloženi su brutalnoj asimilaciji. Srpsku dijasporu, čuvara Kosovskog zavet u vremenima kada su ga gotovi svi zaboravili, koja je i danas naš ogromni duhovni, politički, ekonomski resurs, niko ništa ne pita.
Pa ipak, Kosovski zavet postao je lozinka obnove koja se oseća pre svega, u mlađim pokolenjima. Crkve u Beogradu, Podgorici, Banjoj Luci prepune su mladog sveta. Oni su manjina u ukupnom broju svojih vršnjaka, ali jesu so soli. U svetinjama Kosova i Metohije nikada nije bilo više poklonika nego danas. U muzici, filmu, književnosti ta obnova je već jasno vidljiva. Čak se ni srpski vlastodršci više ne rugaju sintagmi „Kosovski zavet“, kao što su to činili pre samo nekoliko godina; uveliko već pokušavaju da je iskoriste u svojim političkim kampanjama.
Glavni oslonac Kosovskog zaveta danas su Srbi iz geta na Kosovu i Metohiji. Njihov veliki deo, suočen sa ravnodušnošću Beograda, pokolebao se, odlazi, ili se sprema da ode. Ali oni koji ostaju, opkoljeni mržnjom, pritisnuti izdajom Beograda, sa punom svešću o tome šta i zašto čine, jesu istinski čuvari Zaveta. Poznajem te ljude i zato znam da je Kosovski zavet živ i delatan.
Na Kosovu i Metohiji odlučuje se i danas, kao 1389, hoćemo li propasti, ili ćemo vaskrsnuti u veri, ljubavi, istini i pravdi.
(Iz besede održane na Vidovdanskoj proslavi i obeležavanju sto desete godišnjice Srpske narodne odbrane, u sali Hrama Hristovog Vaskrsenja u Čikagu, 30. juna 2024)
