Zapovest o molitvi je najobuhvatnija i odnosi se na ceo čovekov duhovni život. Ispunjavanje te zapovesti treba da se pretvori u stalno stanje čovekove duše. Tu zapovest je apostol Pavle izrekao sa samo nekoliko reči: Molite se bez prestanka (1. Sol. 5, 17). Ostale zapovesti predstavljaju ili zasebna dejstva koja se vrše u određeno vreme, ili, pak, osećanja koja ne mogu biti postojana i koja se menjaju. Čak se i ljubav prema Bogu kod podvižnikâ periodično hladila. Taj duhovni plamen bi čas silno goreo u njihovim srcima, a čas se po promislu skrivao u tajne dubine njihovog duha.
Čovekova duša je po svojoj prirodi veoma jednostavna, no nakon grehopada je narušeno jedinstvo njenih sila tako da su dospele u stanje bolesnog nesklada i razjedinjenosti pa zato često jedna drugoj protivreče. U molitvi dolazi do sjedinjenja tih sila, buđenja duha i usmerenosti ka Bogu onoga što je Hristos nazvao okom srca.
Blagodat veže grehe i strasti, ali oni nastavljaju da žive i deluju u čovekovoj duši čak i onda kad mu se čini da se na krilima blagodati uzneo iznad greha i da u potpunosti pripada Bogu. Dovoljno je da samo nakratko izgubi blagodat i strasti će odmah, kao probuđene zveri, ponovo početi da mu svojim kandžama kidaju srce.
Molitva je svetlost duše. Svetlost se gasi i čovek tone u mrak. On tada gubi osećaj večnosti i ne vidi više čak ni sebe. Za njega Bog više nije Živi Bog Kojeg oseća celim svojim bićem, već postaje apstraktna ideja slična hladnoj i dalekoj svetlosti zvezda.
Molitva je za nas postala neka vrsta spoljašnjeg duga koji otplaćujemo u određeno vreme, i to tako što se trudimo da molitvu skratimo ili je izbegnemo. Međutim, molitve koje je Crkva dala su neophodne jer su one sredstvo za sticanje neprekidne molitve. Drevnim hrišćanima je molitva u životu služila kao neka vrsta pokretača na koji su se nadovezivale ostale njihove vrline, vrline koje su toliko uzvišene da i do dana današnjeg izazivaju naše divljenje. Molitva je za njih bila skriveni izvor koji stalno teče i koji je nevidljivo hranio njihovo delanje, misli i osećanja. Ona je za njih bila onaj nebeski oganj čiji odsjaj i nas ponekad ozari, posebno kad čitamo dela podvižnikâ i svetiteljâ. Zato na naše srce tako deluju izreke asketâ, koje su sakupljene u patericima i koje su tako jednostavne i kratke, no istovremeno izuzetno ubedljive i slikovite pa nam se čini da liče na same starce obučene u iznošene rase.
Čovečanstvo se sve više udaljava od Boga. Nekad se svet mogao podeliti na hrišćanski i paganski. Danas hrišćanski svet više liči na ogromnu pustinju u kojoj su samo ponegde nekim čudom preživele malobrojne oaze pa se mestimično ispod kamenja i peska probija zakržljala trava. Molitva je jedina sila koja se može suprotstaviti živom pesku te pustinje koja sve pred sobom guta.
Svet više ne razume molitvu. On je ili odbacuje, najčešće se pozivajući na mnoštvo neizbežnih poslova, ili na nju gleda kao na meditaciju, sredstvo za postizanje određenog psihološkog raspoloženja, odnosno svodi je na autohipnozu, ili na autosugestiju. To je zaista strašno jer svet koji je izgubio molitvu, u stvari je izgubio Boga.
U duhovnom životu najopasniji je kompromis. On čoveka postepeno čini farisejem koji ima dva lica i dve volje. Upravo zbog kompromisa s duhom ovoga sveta naša duša postaje troma, a molitva sve slabija. Duh ovoga sveta veže čoveka za zemlju stotinama niti.
Šta je čoveku potrebno da bi naučio da se moli? Pre svega treba molitvu smatrati najvažnijim poslom u životu, a sve ostalo sporednim. Ceo život treba da bude takav da on u stvari podupire molitvu, a ono što je ometa, treba izbaciti iz svog života. To naravno ne znači da čovek ne treba da radi. Drevni hrišćani su veoma savesno ispunjavali svoje obaveze, radili svoj posao i smatrali to služenjem Bogu, a ne ljudima. Nas pre svega ometa nepravilan odnos prema svetu, ljudima i prema sebi samima. Anđeli se šalju da služe ljudima, ali oni ne gube molitvu zbog toga. Ona se gubi zbog našeg ostrašćenog odnosa prema svetu, koji nam porobljava srce, zbog poslova i pojava ovoga sveta i zbog naše potpune predanosti svemu tome.
Čovek treba da omrzne ono što ometa njegovu molitvu. Duša se sastoji od tri sile: uma, osećanja i volje, ili, drugačije rečeno, od mislene, željne i razdražajne sile.
Ono što razumu stvara poteškoće u molitvi jeste njegova gordost. Gordost rađa vlastoljublje i veru u sopstvenu snagu, a ako je čovek uveren u sebe, ne može da se moli. Njegova molitva pretvara se u naučeni monolog i njemu Bog više nije potreban. Um koji se uzda u sebe prosto se isključi kad je u pitanju veza sa Bogom i pod dejstvom gordosti i strasti vlastoljublja trudi se da iz spoljašnjeg znanja crpi snagu i da u njemu pronađe oružje i sjaj svoje veličine. Tu se pojavljuje radoznalost uma. Čovek se tada preoptereti nepotrebnim znanjem koje smatra svojim intelektualnim bogatstvom. Ono pothranjuje njegovu gordost, a sujeta traži sve nova i nova znanja. Takav čovek liči na škrticu koji s ulice sve dovlači u svoju kuću. Njegova soba liči bukvalno na smetlište i zbog te starudije mu je teško da u njoj diše i kreće se. No umesto da sve to izbaci iz svoje sobe, on nastavlja da skuplja nepotrebnu starudiju. Um koji je opterećen nepotrebnim znanjima, stečenim iz sujete i radoznalosti, vuče dušu nadole. On je poput ptice za čija je krila privezano olovo i ma koliko to ona želela, ne može da uzleti jer je sputava teret koji je vuče ka zemlji, pa se zato samo nemoćno koprca.
Uzvišena molitvena stanja obično dostižu ljudi prostog uma i srca ili pak oni koji smatraju da su ranije stečena svetovna znanja ništavna.
Čovek treba da odbaci nepotrebna znanja i tako u duši napravi slobodan prostor za dejstvo blagodati.
Lažna znanja su poput table koja je toliko ispisana da je na njoj nemoguće više bilo šta napisati ili nacrtati. Mržnja prema lažnim znanjima i gordosti uma otkriva čoveku tajne vere i duhovnu mudrost. Nepoznavanje onoga što je spoljašnje i prolazno, onoga što ne prelazi u večnost, početak je istinskog upoznavanja duhovnog sveta i puta ka njemu. Nepoznavanje onoga što nam nije potrebno za spasenje i što se odnosi samo na tok života na zemlji postaje plodno tlo na kojem rastu cvetovi duhovne mudrosti. Ptica koja se izvuče iz zamke, slobodno uzleće uvis. Um koji se od mnogoga znanja okrene ka dečijoj prostoti, ulazi u unutrašnju klet gde nasamo razgovara sa Bogom.
Arhimandrit Rafail (Karelin)
